Учитељ

„Исток“ џ „Запал“ у историји Сторога Света 918

пошто се у северозападном углу Ирана удара темељ монотеистичкој реформи Заратустре, тако и у Јелади — у МГ веку врши се религиозна Питагорина реформа, а у Индији Буда развија своју делатност. На исто време се односи постанак рационалистичког Анаксагориног теизма и мистичког Хераклитовог учења о Логосу; њихови савременици били су у Кини Конфу-це и Лао-це: учење последњега садржи у себи елементе блиске како Хераклиту, тако и Платону, њиховом млађем савременику Међутим, пошто се „природна религија“ (фетишистички и анимистички култови, култ предака итд.) развија „анонимно“ и „органски“ (или је то, можебити, само илузија постала под утицајем далеког растојања»), то су поменуте „историске“ религије обавезне стваралачком раду генија-реформатора; религиозна реформа — прелаз од „природног“ култа на „историску“ религију — састоји се у свесном отказу од политеизма.

Јединство историје духовног развића Старога Света може и даље да се пропрати. Односно узрока несумњиве сличности умнога развића Јеладе и Кине у једној истој епоси могу само да се праве претпоставке. Тешко је рећи у коме је степену индуска теофанистичка религиозна филозофија утицала на гнозис ближег Истока и на теофанизам Плотина, другим речима на религиозну филозофију хришћанства; али одрицати саму чињеницу утицаја једва је могућно. Један од најважнијих елемената хришћанског погледа на свет, који је, можебити, оставио најдубљи траг на свој европској мисли, то је месијанизам и есхатологија, које је јудаизам наследио од Ирана. Јединство историје показује се и у ширењу великих историских религија. Митра, стари аријски бог, који је преживео у Ирану Заратустрину реформу, постаје, захваљујући трговцима и војницима, добро познат читавом римском свету баш у оно време када почиње проповедање хришћанства. Хришћанство се шири на Истоку по великим трговачким путевима, и то по истим путевима којима се преноси ислам и будизам. Хришћанска религија у облику несторијанства била је јако раширена по целом Истоку све до половине 13 века, дакле, пре рада западних мисионара Од друге половине столећа хришћанство почиње да ишчезава на Истоку, уступајући место будизму и исламу. Лакоћа и брзина ширења великих духовних струја у Старом Свету условљене су у великој мери својствима средине, наиме психичком структуром становништва Средње Азије. Туранцима су туђа виша духовна питања. То, што су св. Лудвик и Александар ТУ наивно примили за „природну склоност монгола за хришћанством“ био је у самој ствари резултат њиховог религиозног индиферентизма. Слично Римљанима, они су прихватили све богове и трпели све култове. Туранци, који су ишли као најамници војници у Калифат, потчинили су се исламу, као „јасаку“ — праву ратнога вође. Заједно стим они су се одликовали добрим способностима да нешто на спољашњи начин усвоје. Средња Азија, тј простор од Урала до Куен—Луна, од Леденог Океана до Хималаја, била је терен укрштања „перифериско-при-

Учитељ 33