Учитељ

512 1. М. Бицили

њује њена улога у историји културе Запада: на мистичкој груди постаје јоахимизам, који даје снажан импулс новом историском схватању и постаје идејни извор ранога ренесанса, тог великог духовног покрета који је везан с именима Дантеа, Петрарке и Риенце. Препорођај мистике у Немачкој постао је извор Лутерове реформације, као што и шпанска мистика рађа контра реформацију Лојолину. Али, то још није све.Савремена наука истиче нужност упоредног изучавања филозофије хришћанске: западне и источне, јудејске и муслиманске, јер овде је пред нама једна иста идејна појава, три рукавца једног потока. Нарочито је блиска хришћанској муслиманска религиозна култура Ирана, где „ислам“ нема ничег заједничког са исламом првих калифа или са исламом како су га Турци схватили. Слично томе како је држава Абасида продужење државе Сасанида, тако и ислам у Ирану добија специфичну иранску боју и упија у себе идејни садржај маздеизма, с његовом мистиком и са његовом грандиозном историско-филозофском концепцијом, у којој се налази идеја прогреса који се завршава у оностраном свету.

Ми смо дошли до главног проблема историје светске културе. Ми ћемо га пре схватити, ако укратко прегледамо његову појаву. Савлађивање историске вулгате почело је са поступним ширењем сфере интереса историчара. Овде треба правити разлику између 18 века и нашег времена. Племенити универзализам Волтера, Тиргоа и Кондорсеа има корен у претпоставци једнакости људске природе и, у суштини, у отсуству оригиналног историског интересовања, у отсуству „осећања историје“. Западним европљанима, који се и до сада дају да воде за нос од „жречева“, Волтер противставља „мудре Кинезе“, који су одавно успели да се избаве од „предрасуда“. Тако се предузима постепено „оповргавање истинитости“ свих религија. „Прогрес“ у 18 веку се замишља овако: једнога лепога дана — овде раније, тамо доцније — људима се отварају очи, и од заблуда они се обраћају „здравом разуму“, „истини“, која је свуда и увек идентична самој себи. Главна и у суштини једина разлика између ове концепције и оне створене од стране „позитивне“ историске науке 19 века своди се на то, да се сада прелази од „заблуда“ на „истине“ (у 19 веку се место |ипиеге5 или загпе гајзоп говоре о „тачној науци“) објављују „еволуционим путем“ и законски. На овој претпоставци гради се наука „упоредне историје религија“, која има за циљ: 1) да схвати психологију религиозних појава путем скупљања материјала са свих страна (само ако се упоређивана факта налазе на подједнаком „стадијуму“ развића), 2) да изгради, тако рећи, идеалну историју развића људског духа, историју чија су делимична испољавања поједине емпириске историје. Друга страна питања, или могуће узајамно утицање факата развића културног човечанства — остављена је по страни. Савремена пак наука задржала се пред појавом нарочите важности: синхронизмом у религиозно-филозофском развићу великих кутурних светова. Остављајући по. страни монотеистичку традицију Израиља, ми видимо да се одмах за тим,