Учитељ

„Исток“ и „Запад“ у историји Старога Света 511

против, њега треба на сваки начин подвлачити. Али, прво, поред контраста не смеју се губити из вида ни сродне црте; друго, нужно је поново истаћи питање о самим носиоцима контрасних култура; треће, нужно је једном за увек прекинути са навиком да се контраст види и налази и тамо где га никако и нема. Ја ћу почети са последњом констатацијом и навешћу неколико примера. До скора је владало мишљење о потпуној самосталности западно европске, средњовековне „германо-романске“ уметности. Признавало се као неоспорна чињеница, да је „Запад“ на свој начин прерадио и развио античку уметничку традицију и да је ово „свој“ удео германског стваралачког генија. Само у живопису неко време Запад је зависио од „обамрлог духа“ Византије, али од ХШ до почетка ХМ века, тосканци се ослобођавају грчкога ропства и овим почиње епоха ренесанса ликовних уметности. Сада је од ових трђења мало што остало. Доказано је, да је за прве обрасце „германске“ уметности (јувелирски радови франачки и вестготски) Запад обавезан Истоку, наиме Персији и да се прототип карактеристичног „лангобардског“ орнамента налази у Египту; да отуда, са Истока, долази и биљни и животињски орнамент раних минијатура, који је до недавно, у очима историчара уметности, био доказ специфично немачког „осећања природе“. Што се тиче прелаза од конвенционализма на реализам у живопису фресака ХМ века, ту имамо пред собом факат, који је заједнички и „Истоку“ (Византија и области утицаја њене културе, на пример, Јужна Србија) и „Западу“ итд.

Тако исто је немогуће противстављање „романо-германске“ Европе „хришћанском Истоку“ у области филозофске мисли. Вулгата на пример износи ствар на следећи начин. На Западу је схоластика и „слепи паганац Аристотел“, али се зато овде кује научни језик и израђује дијалектички метод мишљења; на Истоку се расцветава мистика. Исток се храни идејама неоплатонизма; али с друге стране религиозно-филозофска мисао се овде показује неплодна за „умни прогрес уопште“, слаби саму себе у детињским споровима о непотребним појмовима, саплиће се у апстракције које је сама створила и не ствара ништа од значаја... Факта пак одлучно противрече овај вулгати. Платонизам је заједничка појава свој средњовековној мисли, како западној тако и источној, с том разликом, што је Исток умео да постави платонски идеализам у основу своје религиозне филозофије, захваљујући томе што се обратио првоме извору неоплатонизма — Плотину; међутим, како Запад познаје Плотина из друге руке, као и Платона, то их често меша. Мистика на Западу, тако исто је значајна чињеница, као и „схоластика“, или, тачније: немогуће је противставити схоластику мистици, јер се велики схоластички системи Запада стварају баш од стране мистичара и имају циљ припремање за мистички акт. Али мистика Запада, мистика св. Бернарда и викторинаца, св. Франциска и св. Бонавентуре не уступа источној мистици ни у моћи расположења, ни у дубини, али је као поглед на свет ипак нижа од источне. Међутим, овим се не ума-