Учитељ

510 П. М. Бицили

Азије. Менгке-Кан понавља покушај Бу-Мина, предлаже св. Лудовику заједнички напад против Ближег Истока, обећавајући му помоћ у крсташком походу. Слично Јустину, свети Краљ није схватио план источног владаоца, преговори, отпочети од стране Лудвика слањем модела париске Моџе Пате, разуме се, нису довели до резулта. Лудвик је пошао против „вавилонског“ (египатског) султана без савезника и крсташки поход завршио се поразом хришћана под Домиетом (1265). У ХМ веку је слична ситуација: у бици под Никопољем Бајазит уништава крсташку војску императора Сигисмунда (1394), али убрзо и сам пада под Ангором у ропство Тимуру (1402)... После Тимура јединство турског света руши се неповратно: место једног јављају се два центра турске експанзије: западни и источни, две Турске: једна „права“ у Туркестану, друга „иранизирана“ на Босфору. Експанзија иде од оба центра паралелно и једновремено. Највиша тачка је 1526 година, година две битке светскоисториског значења: битке на Мохачу, која је предала у руке Цариградског Калифата Мађарску, и победе код Панипаше, која је султану Баберу предала у руке власт над Индијом. У исто време ствара се нови центар експанзије, на старим трговачким путевима преко Волге и Урала, ново „средишно“ царство, Московска држава, која је до недавно била један од улуса Великог Кана. Ова држава, на коју Запад гледа као на Азију у Европи, игра од ХУП до Х1Х века улогу претходнице у контра нападу Запада на Исток. — „Закон синхронизма“ (подударања догађаја) продужује да делује и сада, у новој фази историје Старога Света. Продирање Русије у Сибир, победе Јана Собјескога и Петра Великог долазе у исто време са првим перидом контра напада Кине против Монгола (Царовање Канг-Хи, 16621722). Катаринини ратови и почетак распадања империје Османлија подударају се хронолошки са другим одлучним моментом кинеске експанзије — образовањем садашње Кине (царовање КјенЛунга, 1736—1796). Ширење Кине на Запад у ХУП и ХУШ веку било је диктирано истим мотивима којима се Кина руководила у старо доба, када је зидала чувени „кинески зид“: експанзија Кине носила је чисто одбранбени карактер. Сасвим друге природе била је руска експанзија. Ширење Русије у Средњу Азију, у Сибир и у Приамурски Крај, подизање сибирске железнице — све то, од ХМ! века и до наших дана — иставља једну исту тенденцију. Ермак Тимофејевић и фон Кауфман или Скобељев, Дежнев и Хабаров јесу продужаваоци великих Монгола и проналазачи путева који везују Запад и Исток, „Европу“ и „Азију“, „Та-Тзин“ и Кину.

Слично политичкој историји, ни културна историја „Запада“ не може да се одвоји од културне историје „Истока“. Преображај наше историске вулгате ни овде се не сме упрошћено замислити: ствар није у њеном „оповргавању“, већ у нечем другом; о томе, да се истакну такве тачке гледишта са којих би се откриле нове стране у историји развића културног човечанства. Контраст култура „Запада“ и „Истока“ није заблуда историје, на-