Учитељ

„Исток“ и „Запад“ у историји Старога Свеша 509

и Вавилона, њихових наследника, Великих Царева Ирана, Александра Великог, доцније монголских канова и, напослетку, сверуских императора. То се сусређивање потпуно јасно оцртало у великом задатку крајем МГ века, у 568 г., када је Бу-Мин, каган Турака, царевао у држави која се простирала од Кине до Оксуса и који је држао у својим рукама путеве којима се превозила кинеска свила и слао свога посланика императору Јустину нудећи му савез против заједничког непријатеља Хозру Т, цара Ирана. Једновремено Бу-Мин ступа у дипломатске односе са Кином, и Император Ву-Ти узима за жену турску принцезу. Да је император „Западне Кине“ прихватио предлог Бу-Мина, лик Земље би се преобразио: то, што су на Западу људи наивно примили за „круг земаља“, постало би део велике целине; јединство Старога Света би било остварено и, можебити, да би средоземно морски центри старине били спасени, јер главни узрок њиховог слабљења, стални рат са персиским (а затим персиско - арапским) светом, морао би отпасти. Али у Византији идеја Бу-Мина није била прихваћена. Наведени пример показује какав значај за схватање политичке историје „Запада“ има упознавање са политичком историјом „Истока“.

Између три перифериско-приморска „света“ Старога Света налази се нарочити свет скитача степа, „турака“ или „монгола“, који се делио на мноштво променљивих војничких савеза за чији центар образовања служе „орде,“ које су добијале назив по именима својих ратних вођа (Селџуци, Османи); то је еластична маса у којој сваки удар има одјека на свима њеним тачкама: такви удари њој наношени рефлектују се на емиграцијама: Хуна, Авара, Мађара и Половаца на Запад. Тако династички судари, постали у центру после смрти Џингас-Кана, отсликавају се на периферији навалом Батија на Русију, Пољску, Шлезију и Мађарску. У овој аморфној маси тачке кристализације постају и ишчезавају невероватно брзо; неколико пута се стварају и распадају џиновске империје, које не живе дуже од једног покољења и које умало што нису реализовале генијалне идеје Бу-Мина. Ту идеју готово је реализовао Џингис-Кан, ујединивши сав Исток од Дона до Жутога Мора, од Сибирске тајге до Пенџаба: трговци и францишкански калуђери пролазе сав пут од „Западне Кине“ до Источне у границама једне државе. Али ова се држава распада после смрти оснивача. Тако исто и смрћу Тимура (1405) пропада паназијатска држава коју је он створио.... У току целога овога периода влада извесно завршавање: „Централна Азија“ за све време налази се у антагннизу са „Ближим Истоком“ (ту уносимо и Иран) и тражи зближење са „Римом“. Иран Абасида, као продужење Ирана Сасанида, остаје главни непријатељ. Турци још у ХЛ веку растављају Калифат, али заузимају његово место: они се сами „иранизирају“, откидају од заједничке турско-монголске масе и постају заражени иранским фанатизмом и религиозном екзалтацијом. Они продужавају политику калифата и великих Царева, политику експанзије на Запад —у Малу Азију — и на Југо-Запад — у Арабију и Египат. Сада они постају непријатељи Централне