Учитељ

484 Др. Артур Либерт

њихов општи значај за естетску педагогију. Велики значај уметности за васпитање је признао тек у 19. столећу општи покрет васпитања помоћу уметности. Његови претходници су били чувени вођа хамбуршке уметничке галерије, Алфред Лихтварк и чувени естетичар и психолог на универзитету у Тибингену Конрад ЈЛанге, који је написао књигу „Уметничко васпитање немачке омладине“, 1894 године.

Из духа тога покрета потичу и књиге „Сап аотге, Паз Епа ај Кипзћег, 1898; Н. Мојазћ, Гле Ведетипе ФЧег Кипз! Иш Фе Егдећипе, 1903; Е. Међег, Кипзјегдећипо ипд Еглећипозкипз5!, 1922“. Идеју васпитања помоћу уметности заступали су и конгреси за васпитање помоћу уметности одржани у Дрездену 1901, Вајмару 1902 и Хамбургу 1905 године. Упореди о свему „Нацађисћ дег Егабћипомиззепзсћан“, 3. Ва р. 66 Н.

Када ми овде посматрамо ту естетску педагогију, ми онда, по моме мишљењу, заправо залазимо много дубље у праву сферу педагогије и у прави живот детета.

Дете је по своме бићу уметник у стању наивности. И све форме и сви закони који се касније појављују у уметности одраслих испољавају се и у дечијој делатности, у њиховој игри. Због тога је и било уношење уметности у васпитање једно потпуно органско дело, нешто нужно, што се разуме само по себи и што је потпуно здраво. Из тога произилази оправданост уношења литературе, сликарства, цртања и певања у образовање и у школу.

Разуме се, да су у вези с тим настале извесне тешкоће, од којих се прва и главна састојала у томе, што је требало те више уметничке предмете органски спојити са оним предметима, који се више оснивају на образовању разума као што су то на пр. математика, физика итд. Велико је питање, да ли се уопште овде може успоставити чиста хармонија. Такође се заправо од почетка показује извесна променљивост у давању предности час овоја час оној уметности. Час се већа важност полаже на цртање. Пре свих ствари овде треба споменути огромно дело Георга Кершенштајнера о дечијем цртању. Или се већма наглашује важност музике и песме. О томе упореди: „РЕг. ЈОоде, Мичк ипа еглећипа, 1919; 1. Кезјепђего, Мич кегдећипо ипа МизкрПеве, 1921“.

Најстарија је употреба песништва у васпитању. За то има највише заслуга хуманизам и неохуманизам. Те су правце унели у наставу пре свега песници антике и велики грчки и римски песници и философи. Хуманистичка настава има један од својих најјачих коренова у обзиру према уметничком интересу детета и тежи да негује тај интерес.

Запитајмо се пре свега принципиелно: Која душевна и духовна прафункција чини основу и оправданост те естетске педагогије. То је осећање и са тим у вези моћ уобразиље. Према томе шта ће бити основа тога типа педагогије; — Очевидно психологија и етика осећања. — Али ми се ту одмах налазимо пред једном тешкоћом. — Може ли се живот осећања уопште научно и објективно схватити» — Ако не, како се онда може тежити да се