Учитељ

556 Библиографија

психоанализа, бар по њеном творцу, као да се у овом свом периоду логичне из– градње служи до краја Ничеовим „хотимично-свесним привидом“.

После воље за анализом дошла је, у развићу психоанализе, воља за синтезом, за целинским обухватом распарчанога. На овом ступњу психоанализа је више него психологија: она је философија, У својој метапсихологији Фројд је, понешен природном и у сваком погледу неминовном вољом за системом, пришао уопштавању, генералним синтетичком актима, крајњој апстракцији. По угледу на Шопенхауеров волунтаризам, Фројд „открива“ у потсвести комплекс слепе, бесциљне нагоности, који углавном своди на два основна нагона: на позну пожуду, Мбао, Кеђепзтеђ, (нагон живота, ерос; пашга пагапз ц ејап уна! Фројдове метафизике и Тодезтеђ (нагон смрти). Из њих се развија динамика и диалектика психоанализе. Раније наглашаван је примат сексуса (пансексуализам), доцније примат нагона смрти (пантанатизам).

Психоанализа није се само задовољила својом „метафизиком“ душе. Онај исти метафизички нагон, који је психоанализу померио из практично-терапеутичне · позиције у област трансценденције, или бар трансценденталности, преображава-' јући Фројда-Антеја у Фројда-Протеја, повукао је творца психоанализе у још смелије философирање — узалуд се Фројд претставља као непријатељ философије! =- из кога је никла духовита, парадоксална, митогена психологија, или боље рећи философија културе. У главним принципима своје психологије нашао је Фројд, по дубоком свом уверењу, ослонац за објашњење свих културних израза и вредности. Што је Марксу био економски принцип у историско-диалектичком материализму то је ново откривени комплекс нагоности за диалектички психизам. Тамо је култура — суперструктура „материјалних покрета“, еконоских фактора, процеса друштвенога живота: нека врста сублимиране економско-материалне потсвести. И овамо је култура – суперструктура, добивена сублимацијом нагона, потсвести. Ова формална сличност (омиусичност) завела је многе савремене идеологе марксизма да покушају спајање диалектичког материализма и психоанализе (омоусичност) +. МИ кад се нашла у тешком сплету културне енигматике, показало се да су иманентне снаге психоанализе недорасле и да консеквентна примена њених. хеуристичних начела на целину културе отказује: психоанализа прибегава еклектизму, који доноси многе антиномије као прве клице распадања.

ж

Психонализа има још много слабих страна сем оних на које смо указали. Чак су и њени основни постулати и главна начела, по нашем дубоком уверењу, нетачни. Она је, пре свега, једна неоснована преокупација научне романтике. У својој властитој светлости психоанализа би пружила и сувише разлога за једну разорну критику. Онда би се заиста сурово евидентно посведочила Папиниева алузија да је фантастична структура психоанализе -- модерни Вершер. Њега је Фројд написао да се ослободи својих властитих патогених комплекса. Ко зна, можда би се цела философија фројдизма могла ишчитати са лица њеног аутора, чије су усне — (ата (ег! — усне сатира, меснате, чулне. Једном строжијом анализом лако би се утврдило да и у случају Фројда — нема ништа новог под небом. Захвална би била критика фројдизма и са гледишта пропасти културе (Јоел, Шпенглер, Бердјајев). Да нису, сем свега овога, добили у Фројду декаденција, нихилизам, иморализам и атеизам великога града своје Копгеззјопез, до исповести > Не мање би била тачна у погледу Фројда теза о типовима философије као изразима, објективацијама унутрашњег живота њихових твораца, као. пројекцијама личности у свет идеја, као антропоморфизмима философије. Ако, даље, примимо Фројдову теорију о регресији, ми смемо, без бојазни да нас његови „хронични папагаји“ демантују, да устврдимо, да је сексологија психоанализе регресија ероса као космичког и метафизичког начела (Платон, Бруно, Фихте), као натурализација и фетишизација Свељубави, коју су многи и многи мистици у својој кшбо тузнса доживљавали као — Бога. И тако даље...

ж ж ж

Али, нама, овде и овом приликом, није стало до критике, већ да, тиша пишапа!, укажемо на сву компликованост и тешкоћу проблема психоанализе, пред

%) Било би, доиста, и корисно и интересантно показати, у једној студији, апсурдност оваквих потхвата.