Учитељ

594 Милица Лазаревић

И заиста: узаврела је крв праотаца наших, ускипеле су груди Обилића и Југовића, пренуле су се из сна челичне мишице, побунио понос, васкрсли занемели догађаји, продефиловале су кроз свет многовековне дуготрпне патње, робовање и мучење. И у том херојском заносу учинише се дела боговима равна.

Повесница није у стању да забележи све догађаје вредне пажње и помена и да покупи имена достојна дивљења и вечитог спомена. Песници, који су као посредници између мртвих и живих, у својим песмама помињу нека имена. Али, много је светлих примера, а мало богоданих песника, и многи би, можда најсветлији примери, били осуђени да се предаду забораву. Наши народни гуслари и певачи су имали и имају огроман значај, вредност и снагу. Они не дају да се забораве ни људи, ни догађаји, које не треба заборавити. Коликог удела у стварању народне традиције имају гуслари најбоље нека нам послужи овај пример: Вишњић је опевао јунаке из западног дела Србије, јер је њих и познавао док су легендарна дела хајдук Вељка, Стевана Синђелића и осталих јунака остала неопевана. Огромне ризнице народног блага остављају за собом народни гуслари.

Филип Вишњић је од 1809—1813 године живео у Србији, ишао је од логора до логора певајући о догађајима, који су се дешавали. Многе војводе, па и сам Карађорђе, чешће су слушали његово певање. Једаред је, у присуству више старешина, Луки Лазаревићу рекао Филип:

„Господару. Не старај се како ћеш надбити босанске Турке, него дај мени да скупим стотину слепаца, па нам дај свакоме по неука ждрепца, а у руке сабље, и напутите нас на турску војску; ви пак окати, хајдете за нама, да видите шта ће од нас бити. Нека од нас буде што Бог да, само да и ми неко јунаштво учинимо, па макар пропали сви до једног. Доста певасмо чудеса и витештва, те дражимо браћу на погибију; него да докажемо да је и нама слатко мрети тако славном смрћу.“

А када 1813 године Србију поново заузеше Турци, Вишњић са својом породицом побегне у Срем и заустави се у селу Грку Вук Караџић, који је у то време већ увелико скупљао народне песме, позове Вишњића у Шишатовац 1815 године. Ево шта вели Вук: „Чујући ја да он зна лепи песама, особито од Кара-Ђорђијна времена, добавим га у Шишатовац (пошто ме Подруговић остави), те онде од њега препишем како ове песме, које су штампате, тако и још три од Кара-Ђорђијна времена, које сам оставио, да њима, ако Бог да здраља, зачиним пету књигу. Ја за цело мислим, да је ове све нове песме, од Кара-Ђорђијна времена, Филип. сам спевао.“

Да поменемо неколико песама, које је Вук забележио од Вишњића: Е

Смрт Краљевића Марка, Бој на Чокешини, Бој на Мишару,