Учитељ

642 Сергије Хесен.

аналитички метод, јер полази од речи, Мгапа за циљ наставе читања истиче анализу речи на слогове и слова. Наиме овај метод сматра за правилан и сам аутор, и у духу овога метода, мисли он, састављено је његово сопствено упутство које испуњава другу, већу половину књиге (43—147).

Главни недостатак првога метода, по мишљењу Ростохара је у томе, што тај метод полази од изолованог елемента, „гласа, који је у својој одељености детету нешто потпуно туђе и непознато.“ Полазак од слогова не мења ствар, јер су и слогови вештачка апстракција „који по спољашности потсећају на речи, „али се од њих битно разликују тиме, што речи имају смисла, а слогови га немају.“ (14). Дете на тај начин не налази смисао у ономе чему га уче, и навикава се да чита без смисла, тј. чисто механички. Покушај Кожишке да одвојеним словима да смисао, искоришћавајући их као симболе конкретних претстава или као запис за детету познате гласове, ствар не побољшава. У основи тога покушаја лежи погрешна филогенетичка хипотеза, а по њеном духу дете у скраћеној форми понавља развиће човечанства, које, почевши са изражавањем мисли цртежом, затим прелази на слоговно писмо и само је постепено дошло до њиховог записивања помоћу гласовног писма (18).

По Ростохаровом мишљењу главни недостатак „глобалног метода“ налази се у томе, што тај метод доследно спровођен претпоставља одгонетање речи од стране деце помоћу тзв. „до. минантних слова“ чиме се у деце васпитава не само рђава навика од које се доцније морају одучавати, већ и површност у раду. У основи глобалног метода налази се погрешна претпоставка, „да се читање почетника и читање одраслог не разликују (26) и да се никаквим начином не могу оправдати наслањањем на физиолошки процес читања, јер и најтачнија испитивања покрета очију не могу схватити психолошку суштину читања, као што уопште бихевиоризам, коме У. Рићода тежи, греши претпостављајући да се психички доживљаји могу схватити помоћу схватања биолошких или физиолошких реакција“ (27). Осим тога глобални метод не оцењује довољно значење писања за читање, игноришући факат да деца не умеју у почетку чак тачно да схвате и себи претставе виђена слова, а још мање да их тачно репродукују (9).

Сви ови недостаци како гласовног тако и глобалног метода избегавају се, по пишчевом мишљењу, у том случају када настава читања полазећи од целих речи (чак тачније једноречних реченица), које су разумљиве детету по њиховом смислу, одмах прелази на анализу ових речи, тј. на њихово растављање на елементе — гласове и слогове. Само такав метод потпуно одговара емпирској психологији читања чија се суштина садржи у „прелазу од визуелних опажаја кроз репродукцију акустичких речи на мисли, а тај се процес различито збива у детету и у искусном одраслом човеку (6, 11).

Допустимо да се посумња у правилност ове последње дефиниције читања, јер приликом брзог читања у себи у искусног