Учитељ

762 Милутин Станковић

дости остали су дубоко урезани у његовом сећању и инспирисали га те је доцније испевао једну од најлепших својих песама;

„Дрино лепа Дрино, Што си тако чиста» Зашто твоја вода Као суза блистар“

Јовић је ђак прве учитељске школе у Србији, која је, за време министровања Дим. Матића, 1871 била отворена у Крагујевцу. Треће коло ђака те школе, у коме је био и Јовић, због ратних догађаја 1876—8 г. завршило је школовање 1879 год.

Завршивши са одличним успехом Учитељску школу, Јовић је учитељевао у Горњој Буковици, Горњој Тријешници, Богатићу, Шапцу, Пожаревцу, Ваљеву и Београду. Још као ђак, Јовић се истицао својим талентом и имао удела у јавном животу оног времена. Први оснивачи радикалне странке, сматрајући га као вођу омладинаца, још као ђака Учитељске школе позивали су га на седнице на којима се већало о будућем организовању радикалне странке.

У добу када је Јовић завршио школовање, улазак младог учитеља у политички живот био је неминован; и може се без претеривања рећи, да су најбољи учитељи оног времена једновремено били и најистакнутији борци великог народног покрета, који се под утицајем идеја Св. Марковића, а под вођством Пашића, Пере Тодоровића, Адама Богосављевића и осталих поступно формирао у велику Народну радикалну странку. Демократија у Србији тада је била у пролећу свога живота. Слободњачки дух оног времена захватао је омладину још за време школовања, а јачању самога покрета доприносило је и бунтовно расположење целог тадањег поколења. Али, пред тога, било је и чисто националних разлога који су свему томе припомагали и у чијој светлости политички рад и Јовићев као и свих његових савременика, који су у истом правцу радили, добија нарочиту вредност. Грађанска слобода, за коју се народни покрет тога времена залагао у унутрашњој политици, била је у исто време услов да тај покрет дође до утицаја на ток државних послова и преко својих претставника поведе не само унутрашњу но и спољну политику земље другим правцем, на супрот аустрофилској политицу ондањег режима, која није одговарала народним осећањима и тежњама.

На тај начин, кроз велики народни покрет који је засновао Св. Марковић, светлуцала је зора и грађанске и националне слободе која је привлачила цео ондашњи нараштај. У борбу за по-_ стизање тога циља улазило се без двоумљења, јер је вера у идеју и њене носиоце била потпуна. Та је вера давала моралну снагу борцима у толикој мери, да су се поносили свима жртвама и искушењима кроз која су пролазили.

Сасвим је разумљиво да се Јовић, као вођ младе учитељске генерације, бацио свом снагом и свим својим младалачким одушевљењем у вртлог те политичке борбе, у којој је доживео многа