Учитељ

Михаило Јовић 763

горка искушења. Својим политичким радом он је убрзо постао чувен, не само у својој општини, своме срезу и округу, већи у целој земљи; и за то је и разумљиво да је као такав био изложен гоњењу и страдању. Историја његовог политичког рада испуњена је премештајима, губицима службе и другим разним недаћама којима је био изложен. Оно што је битно у свему томе то је, да је видно допринео ширењу политичких уверења у која је веровао, али да ни у једној прилици своје учешћеу политичкој борби није искоришћавао у друге сврхе. И он, као и огромна већина његових савременика улазио је у политичку борбу не ради стицања кариере и експлоатисања државе и друштва, већ из чисте жеље да послужи општем добру.

У јеку његовог политичког рада, један потстицај из Београда покренуо је Јовића да се лати писања прве своје књиге „Историја Срба“, која је, после према потребама прерађивана, доживела до данас 53 издања. Његов друг Милош Велицки писао му из Београда да среди своја предавања из Историје и да их пошаље у Београд ради штампања. Јовић послуша Велицког и своја предавања из Историје, која је писао још као. ђак Учитељске школе, допуни, среди и удеси као уџбеник. Сређени рукопис он онда посла друговима у Београд, који исти о своме трошку штампаше, а Јовићу као хонорар послаше 400 примерака штампане књиге. До појаве његове Историје у школама ондање Кнежевине Србије била је у употреби једна Историја државног издања, састављена из питања и одговора као некадањи катихизис. Јовићева Историје била је прва школска књига у томе времену израђена у духу напреднијег начина рада и писана стилом деци разумљивим. У овом првом његовом делу већ се огледао рођени педагог и даровити дечји писац, чији су умотвори ускоро постали најмилија лектира деце у усновној школи.

Један од најбољих наших историка у предратној Србији, Миленко Вукићевић, реферишући 1898 о Јовићевој Историји Главном просветном савету рекао је: да је то једина историја за основне школе у Србији у којој нема грешака против историје и да се поред тога одликује чистотом, гипкошћу и лакоћом стила и изванредном лепотом причања догађаја.

После издања своје Историје, Јовић је написао још неколико уџбеника. Главни његов уџбеник, на чијем је усавршавању радио безмало 40 година, јесте његов Буквар. Поред Буквара, он је израдио читанке за сва 4 разреда основних школа, а у друштву са пок. Дим. Путниковићем и Земљопис за 3 и 4 разред.

Карактеристика свих Јовићевих уџбеника у првом је реду оригиналност и студија, а затим недостижни стилу коме се огледа способност јасног и занимљивог изражавања. Јовић је имао способност да у кратком напису изложи изванредно јасно оно што хоће да каже. И тај његов кратак напис казивао је вишеин у већој јасноћи излагао чињенице но многи чланци о истом предмету који су неколико пута дужи, али чији писци нису имали ту моћ лакоће изражавања и јасноће и лепоте стила којима је