Учитељ

764 Милушин Станковић

он владао. Његови су уџбеници резултат једне зналачке студије саме наставе, посматрања духовног живота и развитка дечјег и дуготрајних опита које је у школи вршио. У томе раду он се показивао као рођени педагог и мислилац, који не подражава и не компилира, који критички прима нове теорије и о школскоме раду мисли својим сопственим умом. Имајући природу способност да општи с децом дечјим језиком, он сеиу писању књига за децу спушта у круг њихових мисли, пише језиком разумљивим души дечјој и успева као ретко ко да и у настави и у писању својих уџбеника оживотвори начело од лакшег-тежем, од простог-сложеном и од конкретног-апстрактном.

Његов творачки дух најбоље се огледа у његовом Буквару, који се може сматрати као круна његовог педагошког рада и дубоке студије дечје душе. У тај посао као и све друге, он је улазио сопственом студијом проблема елементарне наставе без угледања на туђе покушаје и компилирања туђих радова. Ако је у чему и прихватио туђу идеју, он ју је потпуно самостално обрађивао и примењивао. Његовом првом Буквару претходила је опсежна студија под насловом: „Нови метод у настави читања и писања“, штампана у Учитељу 1891 год. Ова је студија, као и све новине које потиру стара и утврђена схватања и начине рада, наишла на опозицију у тадањим учитељским редовима и у Учитељу је ускоро следовао низ чланака у којима се негирају његова схватања. Али и поред свега тога, Јовићев Буквар и његово Упуство за наставу читања и писања, које се ускоро појавило, показали су на пракси, да је Јовић у главноме имао право.

Ја се овде не упуштам у критичку оцену његовога чланка, но ћу само ради историске потпуности изложити укратко основне мисли Јовићевог чланка о настави читања и писања, јер је тај чланак био од великог утицаја на развитак наше основне наставе. Узгред додајем, да се из целокупне садржине овог Јовићевог чланка види да сама идеја о школи рада о којој се данас тако много говори и пише, није никаква нарочита новина. Још тада, а то је пре 40 и више година, Јовић је главне принципе школе рада уносио у елементарну наставу, а упоредо са тим на савршен начин оживотворавао начело од простог-сложеном и од конкретног-апстрактном. Јовић се у овом значајном чланку позива на Спенсерову мисао: „да је природни метод сваког предмета онај којим га је човечанство обрађивало.“ Лепота и савршенство су производ дуговремене културе и рада читавог човечанства, а дете, које у своме животу и развитку носи умањену слику прогреса целокупног човечанства, најлакше ће до тог савршенства доћи путем, којим је и човечанство дошло. Мора дакле почети од оног што је најпростије и најлакше.

Први почеци писмености били су у цртању а не у писању. Тај почетак писмености био је у хиероглифима, а то су слике које су претстављале поједине речи, тек иза тога пронађен је знак гласа, који је задржао основни облик слике. Сви знаци за