Учитељ

Михаило Јовић 765

гласове код европских народа били су прости, састављени махом од правих црта а тек доцније настало је додавање лепих увијутака на простим словима, те се писало тако да су слова више личила на данашња штампана. А тек после свега овога почело се развијати калиграфско писмо. Према свему овоме Јовић је изводио да би природни метод учења писмености био: прво слика која опомиње на слово, после цртање простог слова најпростијим цртама и најпосле штампано и писано слово.

О овом чланку он је устао против тада одомаћеног начина да се букварска настава почиње реченицом и заступао јелтнедиште да се ученици ослободе силног напрезања и механичкога учења разлике између речи и реченице. Упознавање са реченицама било би потребно само онда кад се без њих не би могли упознати гласови као елементи усменог читања.

Он истиче прављење слова од дрваца, ради чега сваки уче ник треба да има код себе неколико правих дрваца и неколико полукруга. У вези са овим тражи да место сувопарног и апстраног начина расклапања речи на гласове долази начин у коме поред мисли учествује још и рука и око. И уместо што би ученика терали да нам са досадом по неколико пута понавља сваки глас растављене речи, ми то са највећим интересом извршујемо прављењем речи од дрваца и цртањем исте речи. Уместо једне радње три, уместо апстракције конкретност.

ж

Упоредо са писањем уџбеника Јовић почиње рад и на лепој књижевности писањем песама и приповедака за децу и тиме убрзо стиче име признатог дечјег писца. Тај рад је оно, што ће и у најдаљој будућности сачувати име Јовићево у историји српске књижевности. Кроз цео Јовићев књижевни рад, а нарочито кроз његове песме и приче за децу опртава се оно што је од њега чинило рођеног учитеља, а то је безгранична љубав према деци, која је потицала из јако развијеног родитељског осећања.

Из тога племенитог осећања љубави према деци потицала је она топлина у његовим песмицама и причама, у којима се осећа дах родитељске милоште и мелодија песме успаванке на мајчином крилу. У томе је погледу многе Јовићеве песме тешко разликовати од Змајевих.

Још 1891 год. богодани песник Војислав Илић дао је свој похвални суд о Јовићевом песмама, признајући му песнички дар. А 10 година доцније, године 1901, један од најбољих наших литерарних критичара, Јаша Продановић, пишући о најновијим књигама за омладину у Просвешном гласнику, истакао је да Јовић има песничког дара и способност да за своје песничке идеје и осећања нађе погодне изразе и да му је стих мелодичан и угла ђен. Поред родитељске милоште, која потсећа на радости у тихом породичном кругу, знатан број његових песама и припо“ ведака надахнут је патриотским осећањем. Његова величина као дечјега песника највише се и огледа у томе, што је кроз своје

дечје песме умео код својих малих читалаца још у најранијем