Учитељ

766 Милутин Станковић.

добу детињства будити осећања љубави према домовини и аманетима прошлости. а то је оно чиме је основна школа спремала нараштаје за остварење великог народног дела. Примера ради ја ћу поменути неколико његових стихова у којима се то огледа.

У песми „Мали командир“, Јовић пева:

„Да ли знате Воју, Он улицом скупља Малог Командира Све дете по дете, Што перушку носи Па их учи боју

на врху шешира» да Косово свете“.

Или у „Песми стрелцима“ :

Ха соколи моји Дедови су Ваши Малени јунаци Многу крвцу лили, Пуцајте, пуцајте, Борили се славно Красни српски ђаци! Та Срби су били.

И у Вашем срцу, Красна децо моја, Обилића криви Има капља која.

А у песми „Нова лађа“ између осталога вели:

„Иза Мора Па би ове

Има Црна Гора. Позво соколове, У тој Гори Да отмемо

Бог јунаке ствара. Земље Душанове“.

Ова родољубива нота још јаче се осећа у његовим песмама испеваним у десетерцу, у жанру народних песама, као Ђак Милован, Бој на Куманову и друге, и у његовој песми, која се односи на наш народни проблем, Јади деветори. Песничкој души Јовићевој годило је друштво песника и књижевника и у младим годинама он је друговао са Брзаком, Нушићем, Вој. Илићем, Јанком, Милорадом Митровићем, Милорадом Петровићем и многим другим великанима наше књижевности. Из друговања са Војиславом Илићем и постала је позната песма Војислављева: „Ко удара тако позно у дубини ноћног мира“, коју је Војислав, на давнашње наваљивање Јовићево да му спреми једну дечју песму, спевао после једне бурно проведене ноћи, у саму зору отишао за часак кући, док га је Јовић чекао у једној кафаници на периферији Палилуле. Та је песма те године, као декламација на прослави светог Саве, била једно велико и пријатно изненађење за ђачке родитеље у Школи код Саборне Цркве.

Дружење са књижевницима помогло му је кад је године 1897 покренуо „Зорицу“, да од ње створи један диван дечји лист о