Учитељ

Михапло Јовић 767

коме се критика најповољније изразила. На „Зорици“ су поред Јовића и других учитеља сарађивали: Нушић, Милорад Митровић и остали Јовићеви пријатељи из књижевних кругова. Пре „Зорице“ Јовић је, 1886 год. издавао лист „Родољуб“, а од његових књига за децу у колико ми је познато: остале су ове: Цвеће, Детињци, Ђачка песмарица, Златна књига, Историјска песмарица, Љубичица, Моје срце, Родољуб, Сунцокрет, Краљ Владимир, и Осветници. Поред тога, извесан број његових песама и приповедака налази се у „Зрацима“ које је уређивао Влада Петровић, у „Зорици“, коју и данас уређује Милан Поповић и другим дечјим листовима. ж

Али, поред рада у школи, у јавном животу и на књижевности, Јовић је најбоље године свога живота провео радећи у Учитељском удружењу. Он је у исто време био и један од оснивача овога удружења.

Онда, кад је имао свега три године учитељске службе, а то је на првој учитељској скупштини у Србији, године 1882, којој је претседавао Љуба С. Миладиновић, Јовић је био изабран за потпретседника исте скупштине. Од тога времена па кроз низ година, он се налазио у управи Учитељског удружења било као члан или претседник главног одбора.

Мене би далеко одвело кад бих покушао да исцрпно изложим рад Јовићев као претседника Учитељског удружења у вези са свима мучним перипетијама кроз које је србијанско учитељство онда пролазило у борби против тираније тежећи свесно за грађанском слободом, која је имала да буде услов слободном развоју народних снага и стављању свих тих снага у службу народне мисли. Ја истичем овде само најглавније моменте из Јовићевог рада док је био на челу србијанског учитељства. Истичем рад који је учинио да је име Јовићево још пре пола столећа постало чувено не само у редовима србијанскога но и целог југословенског учитељства, као символ оне велике идеје братства и јединства целог нашег троименог народа. Тим радом Јовић је ушао у ред оних знаменитих људи нашега народа, који су били пророци народне будућности, претече великог народног дела, који су са визионарском способношћу још тада, кад је непријатељ сејао између нас семе мржње, увиђали да будућност Срба, Хрвата и Словенаца лежи у њиховој солидарности, и да нема никаквих посебних интереса српских, хрватских и словеначких, но да има само заједничких интереса свих Југословена, који леже у стварању велике и слободне југословенске државе која ће бити најсигурнија брана од туђинскога поробљавања. У томе погледу Јовић се истиче као један од вођа србијанског учитељства који је имао најшире хоризонте и чији се утицај распростирао на целокупно југословенско учитељство.

Захваљујући Јовићу, учитељи су тада први од свих друштвених радова код нас почели рад на српско-хрватском зближењу. А тај рад нашао је одзива не само у редовима учитељства но и у осталим круговима како код Срба тако и код Хрвата. На тај