Учитељ

Опажања и искуства о наставној пракси у нашим школама 795

Оваква неразумна помоћ искључује сваку тешкоћу, сваки умни напор и удубљивање у ствари На тај начин не само да се не даје храна логичној самосталности деце, већ се она спречава и ограничава.

Целокупна организација рада у рачунској настави, нарочито у писменом рачунању, пружа минималну могућност за дубљи рад духа. Све оно што је већ уређено и прописано износи се готово и има само да се усвоји. Учитељ ради, показује, а ученици понављају, памте правила, иду одређеним путем. Памћење и ту игра главну улогу. На потписивање цифара обраћа се највећа пажња и изгледа као да је то најважнија ствар. Дете обично ради, потписује где шта треба, а само не зна зашто тако ради.

Ученицима се не даје маха да даље истражују и размишљају; не пуштају се да улазе у проблеме, да залазе у тешкоће задатака и да размишљањем траже начина за решавање.

У прилог овога говори и дуготрајна општа пракса да у писменом рачунању увек ради један ученик на великој табли, а остали преписују са табле Ово се чини не само кад је по среди ново, још неутврђено, већ се тако ради готово редовно. Овакав начин свакако не стоји у складу са начелом дечје психичке радљивости, јер деца све што раде механички раде. Сасвим је друго стање кад се задатак саопшти и остави свима ученицима да га израђују на својим местима. Деца су онда принуђена да властитим снагама траже начина за решење и да га налазе. На таблу се дете изводи тек онда кад се примети да је неко пошао погрешним путем. Онда оно уз помоћ осталих решава то што није могло решити на месту.

Пада у очи и једна друга распрострањена навика да се у току извесног времена ради искључиво са једном врстом рачунских радњи. Нпр. једно времеобрађује се искучиво сабирање, па онда само одузимање, или само множење, делење. Овим се спречава самосталан рад духа, јер деца, према ономе што је тада на реду, знају како треба радити.

Духовној пасивности доприноси и она, понегде запажена, навика да се оперише са једноликим задацима. Навикнута на једну форму задатака деца се показују немоћна чим се она промени. Отуда их збуњују задаци где нпр. треба израчунати колики је број изосталих ђака од школе, кад се зна укупан броји број присутних. Или колико већ дана иду у школу после Божићњег распуста, кад су пошли 14 јануара, а сад је 4 фебруар. Колико је ђака других вероисповести у њиховом одељењу, кад им је познат број свију ученика и број православних, као и разни други, који отступају од стереотипних.

Дешава се чак и то да у оваквим случајевима учитељ просто опомене децу како им је већ говорио да се задаци ове врсте рачунају одузимањем, или већ којом другом рачунском радњом.

Дубље заснован и правилно организован рад у рачунској области мора бити слободан од извесних грешака, које, иако изгледају споредне, не могу се сматрати као такве. Ако хоћемо