Учитељ

"В. А. Манов 781

да израсте у свести из саме свести. Граматика није циљ већ средство опште језичне наставе и кроз наставу има да се дигне до језичног твораштва форме или на степен логике језика. Но како градитељ ученичке свести није учитељ већ сам ученик — то, по др. Манову, наставна материја не треба да буде усвојена споља, већ изграђена унутра од самог ученика. Зато је немогуће граматику одвојити од остале језичне наставе. Али иако се и сама језична свест у ученика буди и изграђује аналитичким и синтетичким током рада, ипак аналитичко и синтетичко изграђивање ученичке свести није проста анализа или проста синтеза целине, већ буђење и развијање аналитичког и синтетичког стваралаштва свести. У том духу наш писац је развио успешно и праксу граматичке наставе у основној школи и прогимназији.

Многе педагоге нарушена равнотежа између интелекта и осећања нагнала је да траже њего повраћање у религиској настави. Држећи се мисли свога некадашњег учитеља, проф. Ојкена, да свет кроз религију од великог туђинца постаје права отаџбина, др. Манов мисли да религиска настава и религија у данашње доба општег поремећаја треба да играју велику улогу. Да помогне извођењу верске наставе у прогимназијама, писац штампа свој спис „Методика на обучението вђроучение вђ прогимназилта“ (1932). Ова књига је проширење пишчеве методике верске наставе изнете у раније поменутом делу. „Методика наставе за прогимназије“ углавном, држи се прописаног програма за тај предмет. Нарочито је интересантан практични део у коме су обрађене методске јединице из области старог и новог завета, катихизиса и богослужења,. те добро долазе у помоћ као потсетник свима наставницима овога предмета у прогимназијама и нижим разредима средњих школа.

У. тесној вези са свим пишчевим теориским и практичним педагошким радом стоје и његова конкретним примерима документована „излагања о појави пубертета код деце. Та грађа изложена је у делцету „Трагедиата вђ духовното развитие на тоношеството“ (1932). Ту је оцртан у кратким потезима излазак детета из детињства у дечаштво и младост и изнете су најважније странпутице, колебања и противречности које се јављају у добу пубертета. Као директор једне Софиске женске гимназије, писац је скупио много материјала, писама, дневника, бележница, албума и писмених састава и све то послужило му је да студију о добу пубертета поткрепи материјалом који му је дала сама бугарска омладина, и да покаже све тешкоће и сву деликатност васпитног рада код деце у то доба, у доба највећег душевног прелома у човековом животу. Док се у Југославији испитивањем психологије доба пубертета са својим сарадницима највише бавио др. Слободан Поповић, дотле су, колико је нама познато, братски бугарски психолози и педагози у овом погледу мање радили, те се овај рад др. Манова може сматрати као једна од путоказа како да се ради у овом правцу. Елен Кеј говорећи о „Његовом Величанству Детету“, позива све да се о детету старају свом душом и свим срцем и да му се посвети сва наша милост и наша љубав. „Али, пише др. Манов, једно