Учитељ

Опажања и искуства о наставној пракси у нашим школама 797

Посматрајући наставни рад са гледишта праве дечје саморадње потребно је скренути пажњу на извесне озбиљне недостатке у области матерњег језика.

Настава матерњег језика има нарочито да усавршава усмено изражавање и писмени израз.

Што се тиче усменог говора можемо се на сваком кораку уверити како наши и најстарији ученици не умеју да говоре. Скученост деце испољава се чим се пусте да нешто слободно у целини кажу или нешто објасне. Нека је то и догађај пун интересантних појединости, они ће га изложити са неколико испрекиданих реченица и у скоковима.

Откуда тор

Одговор је прост: Зато што се деца не вежбају у говору.

Говор се опет не учи кад се дају питања и одговара се са по једном реченицом. Нити се вежбању у говору доприноси оним неприродним а по школама одомаћеним одговарањем у тз. пуним реченицама, на шта се нигдеу животу не налази. Такав ушаблоњени облик наставног разговора, који деца с муком морају да науче, има да замени природан разговор, где ће дете имати да прича, да каже кад се осети побуђено да говори, да примети кад осети потребу за тим.

Велико је зло што се деци не даје прилика да слободно казују, да објашњавају, да се вежбају, у живом природном језику. Школа губи из вида да се у говору не вежба кад се прича језиком уџбеника и учитељевим језиком, већ да живи дечји језик стоји у средишту наставе језика.

У погледу писменог израза, где се тражи правопис и развијање стила, показују се с једне стране успеси готово изнад очекивања, док се с друге стране не постиже минимум. Ту као да су теориска знања главна. Деца обично на изуст могу да кажу кад се који знак ставља. Али се при писању неколико диктованих реченица неће ретко десити да напишу мала слова тамо где треба да буду велика, да тачку ставе усред реченица, а да на крају изоставе знак питања.

Сва вежбања у правопису своде се обично на ареписивања. Преписивање има вредности само у првој школској години. Иначе, оно нити служи развијању стила, јер чланци за преписивање мало одговарају дечјем говору, нити служе правопису, јер деца не преписују речи и реченице, већ слова.

Циљ свију писмених вежбања је да се деца оспособе за слободно писмено излагање. Сва говорна вежбања, вежбања у правопису и сва друга језична знања могу само да послуже као средства да се постигне овај циљ. !

Погрешно је владало уверење да деца у почетку, па све до трећег разреда, нису способна да своје мисли писмено излажу. Писмено претстављање међутим значи слободно претстављање, као што је цртање, моделовање и друго. Отуда оно стоји упо-