Учитељ

128 УЉУ Љубица Јовичић

редо са тим другим облицима за претстављање и са њим се, као и са онима, започиње још код најмлађе деце — у првом разреду.

Деца се пуштају да са својим говорним и писменим слособностима и како одговара њиховом добу развитка, усмено или писмено износе оно што су запазила и што их интересује. То је слободан писмени састав.

Још и данас неки сматрају да је т. зв. „везани писмени сасав“ припрема за „слободан састав“. Ти везани састави то су они дечји радови састављани под упутством учитеља, са бираним реченицама, те је један као и други по форми и садржини. Овако разрађени, шаблонизирани и униформисани радови не припремају слободан дечји израз. М у писању мора се деци оставити иста слобода као у причању и уклонити шаблон. На тај начин чуване се индивидуалност и оригиналност.

Прави састав и први мора да буде дечји, да га само дете смисли и изради.

Али ово може да се постигне само онда ако се деца припремају за слободно писање. Та се припрема састоји у томе што се деца вежбају да у слободном облику причају о ономе што су видела, чула, или што им је причано.

У примени слободних писмених састава опажа се код нас осетан напредак. Примери брижљивих предузећа у томе циљу све су чешћи и виднији, а успеси све поузданији. Тамо где се са планом и са разумевањем настоји, деца изненађују личним изразом. Лакоћа, живо изразито излагање, оригиналност која дише дечјом душом и продуктивност, често превазилазе очекивања.

Али, уопште узев, у овоме послу ретко има система. Ако се завири у свеске видеће се много пута да се одмах у почетку дају деци најтеже ствари, као што су описи годишњих времена: јесен, зима, пролеће, лето. Или се сав рад своди на неколико већ овешталих тема: „Како сам провела Божић“ (Ускрс, велики распуст) и на понеколико задатака везаних за наставу природних наука, историје и земљописа.

Ова последња врста задатака носи на себи репродуктиван карактер. Оно што је у њима само је одјек учитељевих речи. Ту се не осећају самостални потстицаји, нема својих мисли, нити има живота.

Али и код оваквих тема може се и мора се тражити продуктивност. Место да деца нпр. само препричавају о св. Сави, може им се дати да пишу како они замишљају бекство Растка у манастир. Или место простог писменог понављања о патњама Срба под дахијама, може доћи један замишљен моменат као нпр, „Дахије долазе у село“. Историјске теме могу се везати и за поједине слике. Деца онда пишу. „Шта нам прича слика крунисање Душаново“, „Божји суд код Словена“, „Таковски устанак“. „Сеоба Срба“. | При давању тема има се водити рачуна 0 психичким особеностима деце. Не сме се заборавити да код деце велику улогу