Учитељ

Опажања и искуства о наставној пракси у нашим школама 729

играју чулна пријатна осећања. Градиво што им се даје треба да децу потстакне на просто, живо излагање, а то ће бити само онда кад је за њих интересантно.

Извесно је да се у интересантне теме не могу рачунати описи ствари. Мртво, једнолико рашчлањавање, описивање и задржавање код једног предмета далеко је детету, јер се противи његовој психолошкој конструкцији. Живе радње и догађаји привлаче децу. Она се и у исказима о стварима задржавају увек на радњама и догађајима, а не на описима. За ово им треба давати прилике при писању. Поједине игре, домаће животиње, Снешко, вашар, биоскоп, санкање, купање у реци, то је материјал који производи у њима пријатно расположење и даје вољу за рад.

Код писмених састава запажа се највећим делом онај једнолики апстрактни безживотни наставни језик, далеко од дечјег света и од дечјег начина у говору. Писмени облик, у који деца треба да одену своје саставе, не сме да буде намешнуш. Он треба да се развије сам собом, што значи да у њему треба да буде самосталности. Дете мора писати онако као што говори, како не би у његовом изразу наступила укоченост. Деца кад пишу о својим доживљајима, радостима и жалостима, кад пишу о ономе што их се дотиче, онда их то потстиче на израз. Ко детету намеће језик одраслих тај спречава развијање потребе за језиком. Децу дакле треба оставити да стану на своје ноге. Тек“ онда може се говорити о дечјој унутрашњој продуктивности.

Један важан део матерњег језика је и граматика. Граматика у основној школи не сме да постане скуп форми, појмова, крутих описивања и механичких вежбања. Граматици ради ње саме нема места у основној школи. Она овде има вредности у толико у колико се њоме унапређује дечји развитак у говору, њихов правопис и стил и јача њихов интерес за говор. Искуство нам међутим увек поново пружа доказе да је баш формални рад и данас карактеристика ове наставе. Куд год се кренемо чујемо: Реченица је мисао речима исказана или написана; придеви су речи које показују какво је што, чије је што, и од чега је што; прво лице ја пишем, друго лице ти пишеш, треће лице он пише; да не набрајамо друге примере ове врсте као живе сведоке. Они нас уверавају да наставу испуњавају механичка вежбања и да се граматика учи ради ње саме.

Може се слободно рећи да се на примену граматике у говору обраћа слаба пажња. Деца, која савршено знају дефиниције, умеју да кажу правила кад се који знаци пишу, чине против свега тога грешке при писању.

Настава граматике има да напусти то учење споља. У таквој настави нема духа, не осећа се свежина, она не може да заинтересује децу, нити да обогати њихов говорни живот. Од ње не могу деца да осете стварне користи. Права настава и овде има да утиче на дечји дух дајући му импулса. Она има да буде не учење, већ рад који потстиче мисли и друге снаге духа. Из-