Учитељ

192 | Ернест Вранц, ШКОЛСКИ. РАД Наш погранични излет

Покушај у правцу школе живота

(Извештај о радној јединици у 1/ раз. Муш. осн, шк.) — Од Ернеста Вранца —

„Поука се врши тим лакше, у колико се метода боље равна према животу. Све што је природно, иде само од себе“. Од кад је Јан Амос Коменски, у својој »О даснса Маспа« изрекао ове речи, школа је почела да се све боље афирмира као терен природних доживљаја. Научних екскурзија било је-и пре, али излети су дуго времена били само неке забавне приредбе, и ако у прошлом столећу већ можемо наћи „Екскурзије“, које имају сврху да уобличе тело и душу те пробуде способност за присвајање културних вредности у природи. В. Рајн нас 1896 у свом познатом делу »Епа Кораеавзећег Напађисћ дет Раедавогк« покушава уверити, да су поучна путовања за придобијање знања од највеће важности. И Сандерс у свом приручнику већ год. 1889 посебно подвлачи значај поучних излета с обзиром на природонис.

Као што нам се поменута становишта чине потпуно правилним, тако нас исто изненађује мишљење познате аустриске Лоосове ЛПедагошке енциклопедије из год. 1911, који екскурзије сасвим запоставља. Излетима, наиме, он приписује потребу и корист само из телесно-васпитних разлога и двоуми, да би се у погледу поуке могло постићи нешто више. Лоовс каже, да је омладина на излетима одвећ расејана, зато препоручује да се — не дангуби много. Из хигијенских разлота може се жртвовати неколико часова — за кретање омладине.

Добро се сећам да је то било и званично становиште старе аустријске школе. Збиља су многи учитељи и професори прелазног доба сматрали поучне излете и екскурзије као неко вло, које руши дисциплину и узнемирује живце неуротичних педагога. У вишој гимназији су н. пр. до свих потанкости обрадили стару историју, али професор никако није био расположен да разгледамо" Поштело или бар ископине у музеју, удаљеном свега неких 100 корачаји. Да се нисмо сами заинтересовали за ствар, у свих 8 гимназиских година не би видели ни повнали домаћи музеј. Ни са природописом није било другојачије. Професор хемије би нам на пр. радије у реторти хладио пиво или у шољи чинио коже само да не мора напоље у стварни живот. Тако збиља за свих 8 тодина нисмо видели ни једну творницу изнутра. Сву „класичну“ ученост смо морали примати само међу 4 школска зида.

Само једном, сваке тодине, било је прилике за заједнички излет у живот. То је био мајалес. Ако се учитељу прохтело, излет је постао израз слободног младићског уживања, које је кулминирало у алкохолу и никотину. Тада смо били слободни, стварно слободни од свих школских обавеза, што смо и демонстровали на доличан начин..... то је био збиља дан весеља, једини дан животног додира између ђака и професора, кад смо збиља осећали, да смо и ми свршени људи. Јако се варао професор, ако је мислио, да је тога једног дана целе године допрла у дубине. наше душе сва природна лепота излетничке околине. Излет није био ни материјално припремљен и идућег дана вртила се школска воденица на стари начин даље...

1) Горњу радну јединицу, као јединствен покушај скупне наставе у социјалном смеру препоручујемо нашим читаоцима као темељан и детаљан студиум јер је тако сваком дана могућност и најлешша прилика да се на овом класичном примеру, који потиче баш из практичног школског рада, уповна не само са суштином скупне наставе нето и са осталим принципима радне школе, нарочито са начелом животне заједнице. Такви радови би се морали наградити — двоструким хонораром.

Примедба уредника „Попотника“