Учитељ

56 С. Хесен

недавно узбуђивала совјетску педагогику (радна школа, стапање наставе са продуктивним радом итд.), излажу се овде само као примери „десничарског“ или „левичарског“ скретања и списи недавних корифеја совјетске педагогике, као П. Блонскога, Н. Крупскаје, М. Шуљгина и др. наводе се с напоменом да их не треба давати студентима у руке. Слично томе, како се сада школи истиче задатак да совјетској младежи саопштава сва знања која је накупила буржоаска култура, тако исто је и сва совјетска педагогика готова да „црпи из богатог искуства буржоаске школе, користећи се како ваља њеним израђеним методима“. Главни задатак школе је „настава“ и том се задатку мора безусловно потчинити „друштвено-производни“ рад ученика, коме је до скора припадао приоритет над „теоријом“. У уредби од 23 априла 1934 год ЦК партије пошао је још и даље, оштро осудио „потпуно недопуштену преоптерећеност деце“ у духу „решења ХМП конгреса Странке питања марксистичко-лењинистичке теорије и политике Странке“ и наредио да се у „основној и средњој школи“ не дозвољава преоптерећеност деце са друштвено-политичким задацима“. Адекватно с овим подвргнута је битним ограничењима и самоуправа ученика. Нова наредба о ђачким организацијама, која је изашла у јануару 1985 године, утврђује да се ђачке организације стварају само од 5-ог разреда (у млађим разредима њих замењују дежурни, које учитељ поставља). Главни је њихов циљ, да „помажу наставницима да се подигне квалитет наставе и ојача свесна дисциплина“. Ђачки комитет ради уз активну помоћ „разредног руководиоца“, како се сада назива установљена дужност разредног наставника. Само се у МШ—Х разредима, осим „ојачања и продубљивања знања из појединих предмета“, ђачким организацијама, поставља још и задатак „борбе по упутствима комсомола за комунистичко васпитање ученика ради ширења ђачких видика и ради изучавања главних радова „Маркса — Енгелса — Лењина и Стаљина“. Али њихов рад ипак (као уосталом и свих пионирских и комсомолских организација) не сме да ремети нормални ток наставе.“

У исто време са стабилизацијом наставних основа и програма донета је одлука и о издавању „стадзилизованих уџбеника“ из свих предмега и за све разреде. Биле су одређене нарочите комисије да састављају такве уџбенике, па су поред чисто комунистичких педагога у комисијама били и неутрални професори (чак и у комисији за историју и географију). Неке комисије унеле су у списак стабилизованих уџбеника познате уџбенике из времена пре револуције (на пример, „Алгебру“ од Кисељева), ограничивши се на то, да се у њима примери застарелих задатака замене новим. Поново састављени уџбеници, разуме се, садрже хвалу за комунистички строј и вође Странке нарочито Стаљина, али је њихов комунизам само на то ограничен. Њихова заједничка црта је што више систематско и схватљиво излагање предмета адекватно савременом стању наука. О неким методичким новинама у духу „новога васпитања“, како се то на Западу каже, они су се мало бринули.