Учитељ

Религијска. педагогија 118

немоћи, насупрот превласти надмоћне природе и насупрот загрожавања којима је човек у борби за опстанак увек изложен. Када би он са својом вољом и осећањем био потпуно јак и независтан и када би могао да сасвим влада собом, он онда не би осећао разлику између себе и природе. Свест о тој моћној разлици изазива код њега велики страх и бојазан. Он сасвим инстинктивно осећа власт страшних сила, па било то напољу у природи или у његовој унутрашњости, владавину сила којима он са својим разумом није дорастао.

Сасвим уопште узев овде се ради о моћном доживљају ирацпоналнога, и то у двоструком облику. Прво, човек верује, дау објективној стварности природе делују ирационалне силе, које га потпомажу или загрожавају и које су према њему пријатељски или непријатељски расположене. Друго, он осећа сам у себи нешто ирационално, које га исто тако узнемирава, затим чежње, страховања, слутње, очекивања, које он може да изрази у песмама, ако је уопште у стању да их било на који начин схвати.

Али доживљај ирационалнога има и један моћан историјски значај. Он је исто тако и фактор образовања заједница и друштва. Прво се ради о једном личном доживљају, који човека било како обузме. Али тиме што га објективира, он му даје известан облик који је обавезан за све. Бог је лично биће, али владавина тога Бога се не односи само на једног јединог човека. Додуше сваки човек има и свога сопственог Бога, али снага тога Бога не остаје

ограничена на појединачног човека, јер иначе она не би била божија снага.

Заједничко осећање ирационалнога спаја људе у једну заједничку веру и за неговање једног заједничког култа; а из те заједнице произилази једна од најважнијих форама историје, — традиција. Традиција је један потпуно социалан момент, који све обавезује и спаја. И тек помоћу ње ствара човек себи извесну подршку која иде изнад појединачнога и онога што је лично. Људи без традиције су духовно, морално итд. потпуно изоловани, и они би, ако би уопште могли живети, живели као у неком празном простору и без историје.

Све те мисли ми овде нећемо даље изводити. Оне више спадају у философију историје и философију религије. Али ми ћемо покушати да разјаснимо њихов значај за педагогију. И тада се показује пре свега, да религиозна педагогија има свој корен у пра-доживљају ирационалнога. Ми не знамо, када и како нас обузима то осећање. Оно је одједном једног дана ту, изазвано можда било каквим спољашњим догађајем, неким познанством или неком КЊИГОМ, изгледом неког цвета, баште или брда или слушањем било какве приче. Чудно је то, како се у нама буди тај доживљај са својом вером у било какву божанску силу и како узима чудне облике. За то није потребно да дете не иде у цркву. Оно изграђује само себи са једном тајанственом прамоћи своју службу Богу чак и онда, када чак и не потиче из неке нарочито религиозне куће, него када у тој кући влада више рационалистички дух.

Учитељ 8