Учитељ
130 Рад. В. Теодосић
процесу тражења. у процесу најактивнијег стваралачког рада, и баш због тога, што смо принуђени да тражимо и зидамо, потребно је да осмотримо и опитамо све камичке из којих ће се створити нова педагогика. Нема те дисциплине која може остати ван нашег погледа; увек и свуда мора бдити наше критичко око, увек и свуда наша истраживалачка мисао. И, ако је тачно, да је наше критичко око потребно увек и свуда, онда је оно нарочито потребно у оним моментима када се деци прича бајка, она бајка која децу радује и жалости, задивљује и узбуђује и која има тако огроман утицај на дечји емоционални живот.
2
Савремена педагошка литература непрестано расправља питање о томе, какву улогу играју бајке у васпитању детета. То је и сасвим разумљиво, јер је бајка све до данас задржала владајуће место у књигама које су намењене деци за читање. И „Учитељ“ је у току прошле школске године покренуо питање о бајкама. О њему су дали своје мишљење један учитељ и један професор. Учитељ Ловрак је ближи стварности, професор Цветко Поповић владајућем васпитном систему. Овај чланак написан је да прошири и допуни Ловраково гледиште и да питање о бајкама расмотри са становишта са кога оно код нас није досад посматрано. Питање о бајкама и фантастичним причама као штиву за младеж није свестрано расматрано и анализирано, па и споро томе још није дефинитивно решен. Ова врста књижевности има и данас непомирљивих противника и одушевљених присталица. Приврженици бајки обично кажу:
Књиге које кипте фактима као мравињаци мравима и ломе дечји мозак као што коштунци крше старачке зубе треба заменити књигама које садрже бајке, лаке и фантастичне догађаје. Прикован за научне чињенице, правила, законе, теорије, аксиоме, дечји дух се отима да полети тамо где се не мора знати истина, где престаје власт тачног, да наступи владавина могућног и вероватног, па и невероватног и немогућног; где дух може да лута и да нагађа, и да сумња, тамо где је више насладе за осећања, него хране за разум. — Човеку није једина сврха живота сазнање. истине. Чист и јако развијен интелектуализам исушује душевно човека и прави га робом научних метода и процеса. Тежећи непрекидно за истином, научни дух човеков постаје тиранин целокупне свести, окива уображење, спутава осећања, расхлађује одушевљење и прави од човека машину за логичко мишљење. И кад би човек бар био поуздан да је нашао праву, постојану и вечиту истину. Али да се дође до једне истине, мора се често пута проћи кроз много заблуда. У „Храму науке“ често се смењују свеци и идоли и данас се с презрењем обара оно што се јуче с екстазом уздизало. — У добрим бајкама и фантастичним причама нема штетних лажи, него само производа снажног поет-
1) Види приказ Библиотеке за младеж, Нова Зора, у С. К. Гласнику књ. ХХХ бр. 3 и књ. ХХХТУ, бр. 7 од Јаше М. Продановића.