Учитељ

132 Рад. В. Теодосић.

њих стављати за носиоце свих високих вредности које ми сами, људи као људи, морамо да носимо у себиг Невероватна је немоћ духа који не може да нађе врлине, истине, лепоте, поезије, усхићења за децу у области стварног друштвеног живота'). — Из оваквог постављеног живота у дечјој књижевности деци се пружа морал своје врсте. У својим основним манифестацијама или је противан дечјој природи или штетан по друштво. Добро побеђује, зло се кажњава. Али добро које се деци приказује у њиховој књижевности нема ничег животворног у себи; оно побеђује зло неком вишом метафизичком силом, без човечијег; стваралачког учешћа, а поготову без учешћа детета. Оно је само случајни и узгредни учесник у борби добра и зла. Њему остаје да буде само трпно лице и да носи у себи безбојне и сладуњаве врлине, којима се не може стати против зла, не може се с њима понети, изабрати право и оправдање својим врлинама. Противно његовој природи, дете се спутава на све могуће начине. Дете је живо и покретно. Не сме такво да буде, јер чим учини и најмањи несташлук, догоди се несрећа и дете ће остати богаљ, ако не изгуби главу, што је најчешће. Дете мора да говори а не може да ћути. Али не, ћутање је злато и мудрост, а говорење је несрећа и лудост! Дете је пуно радне енергије и воље да нешто учини само. Не да му се ишта да учини, јер ће погрешити. А кад погреши, нема му спаса; пропаст је ту и просјачки штап не гине ни њему, ни његовим родитељима! Ако пак може да се одрекне своје природе а у тим дечјим причама може, онда га чека највећа срећа: царска кћи као невеста или царски син као младожеља, с пуним ризницама блага. Царска власт и богатство су најчешћи идеал и награда за добру децу, а просјачки штап страшило и казна за не ваљалу децу. Јер највећа је срећа имати много блага:). Навео сам овај нешто дужи пасус, јер он уистини пружа тачну слику наше данашње дечје књижевности. — Читање бајке од стране деце врши, као што видимо, штетан утицај на дечју душу, дечје формирање. Оно преко мере развија и онако бујну дечју машту, учвршћује у деци веру сујеверја, и у сваком случају одваја их од стварности и самим тим задржава дечји развитак у упознавању те стварности. Детету је, разуме се, својствено да се страсно одушевљава свим оним што је фантастично, зато што је фантазија превлађујућа способност и снага дечје душе. Дечја машта не задовољава се појавама стварности и персонификује природу: од камења и др вета ствара живе људе, нагони животиње да говоре људским језиком. Факта стварног живота надувава у извесне чудне појаве и у свему што се догађа тражи пре свега чудесно. И ако га не нађе (што се стварно и догађа), оно га ствара, при чему то што створи својом маштом прима за праву правцату стварност, јер у томе погледу рад дечје маште јако потсећа на бунцање, али се то по правилу сматра за природно.

1) Види о томе врло документован чланак Д-р Првоша Сланкаменца у СК. Гласнику, књ. ХХМ, бр. 7, од 1928 г. „Дечја књижевност у Русији“. ту дет стр. 523—524.