Учитељ

136 Рад. В. Теодосић

идеологије, која даје одређени правац његовом стваралачком раду. Ова друга категорија бајки у огромној већини својој има посла с фабулом и не толико уметничком, колико класном. У тим такозваним уметничким бајкама обично иступа песник и заштитник владајуће класе, који под маском волшебности и фантастичности сервира деци мисли испуњене опијумом. Те мисли, као змија, убадају свој жалац у дечју душу. М тој уметнички маскираној бајки привлаче се главице наших малих слушалаца. Њихове очи сијају дивном, невином светлошћу, срца се испуњују необичном радошћу од лепоте делања лица која у бајкама фигурирају.

„Бог је велики и прекрасан, јер ни једна погрешка не остаје без сурове и праведне казне“.

„Добри цар силно је волео свој народ и увек се о њему старао. Народ му је одговарао великом љубављу“.

„Послушност, доброта и покорност богато се награђују“.

Такве су теме грађанских идеолога, стваралаца уметничких бајки. А кад творац тих бајки узима за јунаке свога рада принца или принцезу, онда он ту врсту јунака тобож ни најмање не жели: свима постојећим врлинама у грађанском смислу обасипа он своје јунаке. А мала деца, не осећајући и не схватајући издајничку, лукаву ауторову замисао, заплићу се у ту паучину коју око њих плету „добра“, „пуна љубави“ и самопожртвовања радна лица, која изазивају велику симпатију. Нема тога детета, на које прича као што је „Принцеза дивни цветак“, не би произвела неизбежан утисак који очарава и задивљује. Деца у читавим групама цртају и моделују ту принцезу и врло често играју ту бајку уз велику и праву радост и уживање. Шта претставља собом та бајка» Који елемент у њој преовлађује, фантастички или јасно класни. Довољно је да се изближе упознамо с фабулом бајке, па да се дође до уверења да је њен творац био одан грађанин оног социјалног поретка, у коме човек поробљава човека и у коме се светски проблем гладних, експлоатисаних народних маса решава брижљивим маскирањем класних противречности. Јасно је, да се осећање и мисао детета успављују под утицајем тих добрих радњи, и бескрајно осећање усхићења пред великим сунцем принцезе и свима врлинама осталих лица из бајке — јавља као природни резултат деловања бајке. И у тим преживљањима крију се клице оног помрачења класне самосвести, које се мора развијати од најранијег детињства. Тако грађански идеолог ствара своју бајку и стара се да је обавије у што фантастичнију форму, јер без фантастичног елемента бајка престаје бити бајка и у очима детета губи сваку вредност.

— Наставак у идућем броју —

Опет скрећем пажњу на то, да школски бирократизам подржава т. 38. школска педагогика и дидактика; учитељи су у самообмани када мисле да овај бирократизам постоји само у неким установама; не, он се, углавном, налази међу самим учитељима. Т. Масарик