Учитељ
Је ли могуће васпштање за мир2 137
је ли могуће васпитање за мирг
— Од јЈеап Ргаде!-а, директора Међународног бироа за васпитање —
Факат да се може поставити једно такво питање, значајан је сам по себи. После петнаест година активности Друштва народа ево где смо принуђени констатовати да народи немају довољно поверења једни у друге због суседовог „национализма“ и његових тенденција ка економској аутархији који сметају да се сваки код своје куће озбиљно посвети организацији васпитања за мир. Неповерење је толико да то забрињава и највеће оптимисте. Чак и они који по дужности истрајно раде на међународној колаборацији наставе не чине то без извесне скепсе. Они већ помишљају на то, да је боље објавити банкроство таквог васпитања, него да се нове генерације разочарају пред потпуном контрадикцијом између идеала и грубе стварности.
Оно што је још горе, то је сукоб који постоји у овом погледу између омладине и ратне генерације. Док ова последња бар има разумевања за дискусију ових проблема, дотле је омладина склона да у идеји васпитања за мир види само један од симптома оних ефимернах митова тако карактеристичких за менталитет сваке генерације и који симболизују прошлост у очима оних који долазе. Дакле, ништа није толико кобно за успех једне идеје колико њена симболична апотеоза која нужно зрачи из мистике и живота само једне генерације.
Потребно је међутим да се запитамо да ли се у чему не варамо и да ли је игра стварно изгубљена. Симпатична је отвореност с којом иступају противници васпитања за мир у садашњости.
У истини, то је одлика снажних природа, природа дисциплиноване воље и чврсте одлуке да свему даду прави смисао избегавајући
игру речи. Следујмо овом примеру и претпоставимо отвореност
добрим намерама.
У овом погледу, одмах се намеће један приговор на први поглед обескуражавајући, но који је у ствари оптимистичан, а наиме да је настава за међународну колаборацију била одвећ површна и без дубљих психолошких мотива и у оно време када је свуда истицана. Више се тежило за тим да се дух свакога обасја сјајем исте интернационалне мистике и тако придобије јавно мњење за Друштво народа него да се темељно проуче и поставе интелектуалне и моралне основе за истинску колаборацију. Другим речима, посао је упрошћен, радило се супротно од постављеног циља и није се имало довољно воље да се уочи цео комплекс педагошких и психолошких питања која условљавају васпитање за мир. Нојева политика пожела је и на педагошком пољу, као и на осталим, своје рђаве плодове. Када знамо узроке садашњег стања, можемо дискутовати објективно.
Но, ма колико било непријатно да се учине ове констатације оне су, поновимо то, спасоносне. Само нас оне могу уверити у могућност васпитања за мир: то васпитање није крахирало, јер се на њему није озбиљно ни радило. Нека се приступи проучавању