Учитељ

Заштита и васпишање деце ван школе 387

тељским, забавиљским или нудиљским школама. Усавршавати, пак, би се могли и доцније за време практичног рада у установама и на течајевима приређеним нарочито у ову сврху. На овим течајевима одржали би стручни лекари и стручни наставници инструктивна предавања о детету, његовој околини, 0 његовим склоностима и особинама као и о његовом васпитању и заштити.

Организацију оваквих течајева могла би да предузме за једничка инцијатива самоуправних тела и хуманих друштава.

У вези овога треба поменути и сарадњу васпитача и лекара. Сарадња васпитача и лекара у установама за заштиту и васпитање деце је нарочито потребна. Лекар и васпитач треба да се међусобно допуњавају. Васпитни рад се више пута оснива на чињеницама које утврди лекар, а у више случајева опет може васпитач дати лекару важне податке за његов рад, до којих је дошао на основу својих опажања и рада са децом. Има болести, телесних и душевних недостатака, који се без педагошких мера не могу лечити, али има и дечијих болести које лекар не може да констатује, ако претходно не тражи обавештења како се дете негује и васпитава. Сарадња лекара и васпитача није, дакле, само потребна, него је без ње правилан рад на заштити и васпитању деце скоро немогућ.

УП О васиштном раду у установама за заштиту деце

На свршетку још неколико речи о самом наспитном раду без којег се заштита деце не може ни замислити.

Све више и више постаје нам разумљиво да целокупни рад у овим установама мора да почиње од дешеша и да се развија са дешешом и за дете. Прво, дакле, треба да упознамо психолошке, социолошке и биолошке претпоставке за развој сваког детета, даље да упознамо карактеристике у животном ритму појединца и да сваког појединца схватимо с обзиром на његов нарочити развој и на његов ступањ васпитаности, и тек на основу свега овога да одредимо оне васпитне мере помоћу којих ће се унапредити како развој појединца тако и развој целе једне групе, у циљу да се постигне што боље васпитање за сарадњу у друштвеној заједници.

Пошто је главни задатак установа за заштиту деце да замене деци дом и породицу, родитељску негу и љубав, потребно је да цео живот у овим установама буде уређен тако, да се деца свуда и у свакој прилици осећају као у доброј родитељској кући. Зграде, распоред и величина просторије, нега и храна, одело, односи између особља и питомца, начин питања и одговора, начин подношења молби и жалби, игра и рад и свако учешће у вршењу моралних и верских дужности треба да је тако природно и једноставно као што је све то у родитељској кући. Свако дете треба да има утисак и уверење да је све шта се ту догађа и збива потребно и правилно.

Све ово никако не значи да треба детету са социјалним склоностима дозволити да ради шта хоће, те да му се све до-

5ђ%