Учитељ

Етика и развишак личносши у грчкој класичној лирици 393

припадао аристократској породици, морао је и он да пође у прогонство, те је за то време, као политички бегунац, живео на Сицилији, на Еубејниу Спарти. Доцније су аристократи Мегару поново заузели и свирепо се осветили демократима. Тада се у свој завичај вратио и Теогнид, који све те догађаје прати у својим елегијама. 39)

Од његова дела постоји већа збирка од 1889 стихова, подељена у две књиге. Она није органска целина него склоп из веома разноврсних делова: молитава, заокружених елегичких партија, кратких изрека, узетих из већих целина и зато тешко разумљивих, затим разних лирских песмица, а највише моралнополитичких савета, намењених пријатељима (Симониду, Ономакриту, Клеаристу, Демоклу, Академу, Тимагори, Демонакту), а највише младом племићу Кирну, сину Полипејеву, који је песнику као Доранину, по старом дорском обичају, био љубимац (грфреу ос). То је управо гномска антологија из Теогнидова дела, а међу тим извацима има партија из других песника, Хомера, Хесиода, Калина, Тиртеја, Мимнерма, Солона, Фокилида, Еуена. Док први део збирке садржи етичко-политичка схватања, у којима има и противречних места, други је еротичка лирика. Овај, други, део одричу Теогниду Е. НшШег, А. Сопаћ,, А. Согзепп, али без довољно разлога.

Док је елегија атичког законодавца пуна складности и ве-

дрине, из Теогнидове елегије зрачи горчина и страственост. Оба живе усред дуготрајних грађанских размирица, али док је Солон оптимист и налази да је срећа неваљалчева пролазна, а праведникова трајна, Теогнид у свом песимизму не налази да је тако и тражи одговор на то питање од самог Дива (ст. 743—792), а понекад потпуно очајава:

За поземљаре најбоље је од свега да се никад не роде и да не угледају зраке сјајног сунца, а кад се роде, да што брже прођу кроз врата Хадова па да дубоко леже под земљом (ст. 425—428).

По својој садржини Теогнидова збирка припада оном књижевном роду коме припадају и Хиронове Гоукем Хесиодови Послови. ш дани и пословице Фокилидове. То су васпитни савети (олоу кал) у аристократско-лирском облику, елегији. Битно је за Теогнидово учење да оно не садржи индивидуалне мисли него предања оног сталежа коме је Теогнид припадао. Оно обухвата целу сферу старог аристократског васпитања и млађем нараштају обраћа пажњу на сваку врлину дорског племена, тако да се оно може узети као племићки етичко-политички требник из времена у коме су пучани и тиранида угрожавали аристократски ред ствари. У почетку свога дела доноси Теогнид више већих песама које у целини осветљавају сопијално-политичко стање његова времена. То су елегије испеване у Солонову стилу, али док се Солон, У реформаторској конструктивно-политичкој интуицији и по доброћудној висини свога мишљења диже изнад свога сталежа и опту-

30) () његову страдању упор. Р. бееђега: Еп епјегапејет Сгоззртипабезитег усг 2500 Јаћгећ, Пешвбсћег Седгпке 3(:926), 1261 и даље, а о приликама у МО Бо Шећбагзег: Тће аогу апа Стиганоп от апстеп! Мерага, Ва!шЧтоге 1927. |