Учитељ

626 Милош Р. Милошевић

што је њима битно, што чини њину суштину (не суштаство), што их приказује и објашњава као појаве, феномене (не као бића, нумене). У таквом сазнању за оно што је и о чему знамо да је, то може бити садржано у нашем емпиричком сазнању, као што је: емпиричко порекло, начин опажања и постојања, реално сазнајни узрок, циљ постанка или развитка и томе слично. Притом објашњење суштине, појаве, феномена прима у себе: генетичко доказивање, показивање органског склопа јединства, разумевање узрока, или побуда и мотива, сазнање последица или циља и целисходности унутрашњег јединства, хармоничног склопа или хумавистичког карактера једне организације, неке радње или творевине. А свако такво реално објашњење показује смисао Аристотелове кратке поставке: „Имајући (у сазнању) да (нешто) јесте, тражимо због чега јесте“. А ово „због чега“ садржи узрок и циљ: услед чега и ради чега. Ово „ради чега“ указује на вредност (ЗоПеп): на јединство, хармонију, синтезу, систем. То све показује и објашњава облик. Све је то управљено на спољашњост ствари и живота. Ово „ради чега“ и оно „услед чега“ обухваћени су оним „због чега“, а овим „због чега“ означена је суштина ономе што „јесте“. То „због чега“ основа је, разлог је постајања и постојања онога што јесте. Наше сазнање тога „због чега јесте“ чини довољну основу нашега разумевања.

У томе сазнању показује се важност закона мишљења, који је означен као „став довољне основе“. Либерт је, на једноме месту своје Теорије сазнања (Ва. !. стр. 67), лепо обележио и телеолошки смисао тога става овом поставком: „Појам основе мора се разумети и у телеолошком смислу, тако да он у себи носи значење циља. Према томе би став гласио: Никакво реално биће и догађање без у њима садржаног циља“. Али, тај закон, став, принцип ке одређује у потпуности оно што је диалектици битно, већ то у првом реду чини принцип противречности у релативнодиалектичком смислу, насупрот принципу идентитета у апсолутном смислу, како га Либерт употребљава. Јер по принципу апсолутног идентитета, који припада метафизици, један појам, односећи се на ствари по себи, не допушта своје цепање, које врши истинито диалектичко мишљење. Исто тако принцип противречности у формално-логичком смислу не допушта противност принципу искљученог трећег: диалектичку важност принципу укљученог трећег (рппаршт сопсефепнае оррозпогшт). Међутим, по диалектичком мишљењу, како идентитет тако и став искљученог трећег (рмпсјришт ехсјиз! јегћ!) важе и не важе: важе релативно, не важе апсолутно. А то „важи и не важи“, чини оно укључено треће, изражено везом и. По томе принципу, ако једно тело не може у исто време бити чврсто итечно или гасовито, оно истовремено може постати од чврстог течно и гасовито. Разлика у важности принципа искљученог и укљученог, у самој могућности датог трећег, дакле, пада на бити и постати (Зејп—У/егдеп). А то су она два од четири корена става довољне основе, које је Шопенхауер нашао у овоме: први корен је у бићу (онтолошко или реално Значење става), други у постојању, који се показује у узроку и

Ра а а

“