Учитељ

Филозофија и настава 629

Либерт замера и Хегеловој шематичности ума у брзим триадним поступцима, по којима се идеје историског развитка цепају у противности, потом се поричу и најзад надмашују, уједињују или хармонизују. Та се замерка односи на познату шему: теза __ антитеза — синтеза. Међутим та је шема само шематичко претстављање једног крађег или дужег диалектичког кретања. Према томе, сама шема не може показивати „убрзано диалектичко кретање ума“ у разумевању супротних животних покрета. Јер шема претставља сав културно-историски х економско-политички развитак. По томе Хегелова диалектичка метода показује ошште важан закон диалектичког кретања духа и живота, што је шематички изражено наведеном триадом. Та шема видно изражава основне и опште процесе разједињавања и уједињавања противности. Те двојаке процесе обележавају антитеза и синтеза, док је теза статичко стање, које чека на промене. Па како је на те принципе положен проблем методе свега развитка, мишљења и стварања, то ћемо се и њима овде мало забавити.

Да идемо редом, који почиње тезом. Теза је један став, који треба да се докаже, који очекује доказе. Зато његова важност може да постане спорна. Али, као што је познато, постоје и такви ставови који се не доказују, који су по себи важни, те се показују као аксиоми. Или се једна поставка прима на веру и важи као догма. Или се један исказ просто прима (61055 дагзјеПепд). Таква се „теза“ може обележити као „синтеза утиска“) Међутим, све то што се просто исказује и прима, осим онога што важи као аксиом или као догма, скрива у себи сумњу у тачност, а та се сумња испољава постављањем питања. Самим постављањем питања настаје важност методе, појављује се диалектички покрет.

С појављеним питањем учињени антитетички покрет избија потом у отворену антитезу. Антитеза је управо по себи анализа, аналитички процес, процес разлагања једног целог, неког јединства, тако да се међу раздвојеним деловима показује супротност, настаје борба, сукоб, противречност, антитетичко-диалектичко кретање, коме је својствена негација.

Антитетичко кретање не задовољава се једноставном негацијом, једночланом или једностраном противречношћу, већ се она удваја. Тако наступа негација негације, која се преобраћа у афирмацију више врсте од оне у тези. Та виша афирмација се показује као синтеза, као надмашење противности, као јединство супротности, као хармонија, као систем. Систем се проширује везивањем више синтеза по законима асоцијације претстава, појмова, идеја, закључака.

Сва три члана горе наведене шеме: теза — антитеза — син“ теза чине појам Хегелове диалектичке методе. Појам „метода“ дакле у својој садржини, по Хегелу, има три члана, од којих теза у себи има најмање диалектичко-методолошког кретања, анти. теза највише, синтеза или систем мање од антитетичког кретања,

5 Види моје Наставне методе. Издање књижарнице Теце Кона. Београд 1920. стр. 282, тамо изложени трочлани методолошки процес: синтеза утиска —- анализа — синтеза суда.

1 1