Учитељ

Библиографија 723

Према горњем програму Учитељу је одмах означена двојака мисија: педагошка и сталешка. Тако је Учитељ још за време оснивања у своме програму обухватио готово све оно што се и сада сматра као неопходан део његов.

Разумљиво је, да је и за много старије, много веће и чвршће организације, најважније поступно изграђивање система идеја полазећи од једне главне идеје, тј. стварање идеологије и програма рада, па онда методике њиховог остварења. Зато Учитељ са првим својим сарадницима не поставља одмах, а рпоп једну, да се тако изразимо, скамењену учитељску догматику, већ се упушта у учитељски и просветни живот где се идеологија поступно изграђује. Зато ту и не видимо неки слепи монизам, већ једну дивну толеранцију према осталим идејама, које су кружиле ондашњим нашим народним и друштвеним животом. „Наш је лист — каже се тамо — збориште свију учитеља у Србији, који хоће да удруженом снагом — помажемо један другоме, материјално и духовно. На томе зборишту треба да се чује свачији глас, па ма та разна мњења била међу собом и најсупротнија. Али нека вико, на основу тога не помисли, да ће наш лист бити само једна збрка најразличнијих мњења, збрка у којој се никакав сталан правац не може да разазна... Ако су противникови разлози слаби — доказаћемо то; ако ли пак противник има право, усвојићемо његово мишљење, пошто је наша жеља да дознамо истину, а никако нисмо ради да живимо у заблуди“ (;, 2).

Тако је јасно прокламована слобода уверења и категорички одбачена спољашња принуда. Тако је слобода схваћена као духовна и реална а не метафизичка категорија и то динамичка а не статичка категорија. Истина је нарочито подвучена јер без истине нема ни реалне слободе. Ни истина се не може принудно натурати. Слобода према истини срж је слободе савести. Зато први Учитељеви покретачи нису ни саму учитељску организацију замишљали као принудно удружење, тј. нису изједначили слободу с принудом, већ су тражили да сваки учитељ слободно прилази организацији и да у име истине у њу уђе и сарађује на решавању конкретних задатака наше просвете и учитеља. Одбачен је спољашни ауторитет у име истине, јер сужњи У духу не могу сазнати истину. Из овога следује јасно и то, да им слобода није била само право, него једна тешка дужност, најтежа од свих дужности. Слободу уверења нису схватили као равнодушност према свима уверењима, нити су се експонирали као „слепе присталице једнога правца“; они нису сматрали да поред истине може да постоји и неистина, већ су бранили слободу уверења из дубоке оданости према свакој личности, јер свака личност има својим трудом и својим путем да дође до истине; они су поштовали личност у човеку и његов индивидуални пут и сматрали су да ће се до истине доћи само слободним убеђењем и поштовањем личности како физичке, тако и духовне. Из овога произлази и највећа човекова вредност, која човека и оправдава — то је стваралаштво. Стваралаштво новога и бољега није могуће у неслободи и у тортури — физичкој и духовној — већ у слободи.

46%