Учитељ

724 Милић Р. Мајсторовић

За илустрацију раније поменутих главних ставова из којих је имала да се изграђује детаљнија идеологија новог учитеља у нашој држави пре пола столећа, узећемо пример једнога анонимног сарадника. „Слобода, каже он, то је највеће благо, и прва потреба живота свакога живога створа... Човек је потпуно срећан само онда, кад је потпуно слободан... Ја сам свим потчињен... Ја несмем да угађам правди и истини, но великима силнима... Ко год ме види, он вели: „жалосни Уча“ и јесам то. Ја нисам човек, но учитељ -мученик. Ја нисам наставник и васпитач, но бедни уча. И моја деца виде да су сви старији и сви јачи од мене, па ме и она почињу жалити и презирати... И ја, оваки жалосник божји: удављени посленик, гладни гоља, бесплатни црквењак, презрен роб, завезана врећа, ја таки пуки бедник и убожник, ја да учим ову децу, ја да будем васлитач овога света

и њиховога срца — деце његове, ја да градим од ових малих животињица највећу животињицу човека; ја роб, да васпитавам слободне грађане!.. Ја оваква самрт, да дајем свету живот...

Али, ево ја отворено исповедам, да од данас постајем политичар. Од данас нисам више уча, него човек, грађанин, пријатељ и наставник и своје деце и свога народа... Оћу да мислим о свему. Оћу да се мешам у све оне послове у друштву, у народу моме, који чине да он буде оваки или бољи, и који чине да и ја будем оваки или бољи. Оћу да утичем на уредбе његове: оћу да обавештавам људе о овоме стању нашем; оћу да причам народу моје и његове јаде; оћу да стварам људе, који ће да знају и да желе, да се поправи ово; оћу да бирам посланике; оћу да волим људе, који оће и желе да се све ово поправи... Учитељи, браћо и другови, дете да навалимо сви, слошки, сви заједнички, сваки само колико може, сви по нешто, сви по мало, па да направимо млого. Те не би ли како, што пре, од петстогодишњег патника постао народ, од заплашенога робља слободни и просвећени људи; а од црвића мученичића разборити ђаци, а од нас „уча“ дубоки филозофи науке и народног живота и поносни учитељи његови“ (Свуда је у оригиналу курзив. |, 177—184).

Цитирани редови јасно говоре, да је и целокупно учитељево делање вођено слободом и истином. Доводећи у везу девизе: „Учитељ је душа школе“ и „Удружење је снага“ са истином н слободом, јасно се види, да се и целокупна Учитељева мисија и мисија Учитељског удружења састојала у томе, да се учитељ и као васпитач и грађанин има да ствара у слободи и за слободу своје личности у политичком, економском и духовном смислу. Томе циљу служи, поред личних напора учитеља појединаца и сама учитељска организација, јер се само удруженим радом могу остварити тако високи задаци. Тако је само Учитељско удружење још у самом почетку освештано са највишим идејама, са надличним идејама, које су и чиниле да оно срећно преброђава многе кризе и потресе и даје онаку виталност у борби ранијим учитељским генерацијама за бољег учитеља и бољу школу.

Тежак и често трновит пут пролазило је Учитељско удружење и његов орган Учитељ. Сиви свакидашњи живот у многоме

ан