Учитељ

ракшера, него шшо смо их некада имали, и да се на многе џсправне људе — само зашо шишо имају усправан став — још увек попреко гледа и прстом указује. Тако стање влада готово свуда, у целом нашем јавном животу. Оно, чак, једним делом није мимоишло и наше редове. А то болесно стање мора се лечити. Мако је таква данашњица, она нас народне учитеље не треба да плаши. Нити ради тога смемо да се повучемо у четири школска зида и да пустимо да живот, чији нас таласи толико запљускују, тече мирно без нашег учешћа, као што нам се то

последње време са извесних страна препоручује. Напротив, баш зато што је данашњица таква, ми морамо сада, а и у будуће, дизати свој глас у одбрану демократије и слобода, да би се наша учитељска а и остала омладина могла у слободи васпитавати и да би се код ње могли правилно развијати: држављанска свест, осећање одговорности према државној заједници и схватање о дужностима према њој. Јер, народни учитељи, иако од државе плаћени, нису — као и сви други — само обични државни чиновници. Они су пре свега васпитачи народа и народне омладине и као такви позвани, да узимају најпунијег учешћа у свима манифестацијама нашег народног и државног живота. Народно васпитање и просвећивање не могу се ни замислити без везе са животом, без дубљег улажења у проблеме које сам живот у тако многострукој форми истиче, а пре свега они се не могу замислити без народних учитеља, као главних носилаца свих културних националних, хуманих, па, ако хоћете, и политичких манифестација нашег народног живота. Дакле, учитељи, баш кад би и хтели да са стране посматрају народни живот, то не би могли учинити због саме природе свога посла, јер први корак који они чине, излазећи из домена свога узаног, професионалног рада, то је улажење у јаван живот, у коме се налазе читави комплекси врло важних животних проблема, чије решење у првом реду и највише зависи баш од рада народних учитеља. ИМ стога југословенско учитељство данас изјављује да ће одбити сваки покушај за његово отстрањење из нашег јавног живота, и то колико ради себе, толико, и још више, ради народа, чијим интересима и убудуће има несеобично да служи. Јер, ако би се народни учитељи отстранили из нашег јавног живота, ако би се њима онемогућило да дају свој суд о толиким јавним пословима који се, уствари, без њих и њиховог рада не могу ни замислити, онда би то обезглавило наш иначе добар и простодушан свет, те би га после поједини људи могли лако и до миле воље експлоатисати.

А да би народни учитељи могли правилно вршити све дужности које од њих с правом народ, држава и наша сталешка организација очекују; да би они могли — кроз школу и преко разних просветних установа — код нашег народа и наше омладине развијати оне грађанске и етичке врлине које чине циљ грађанског васпитања, — неопходно је потребно да претходно сами учитељи тим и таквим врлинама буду наоружани. А који је услов за тог У овом моменту први и најглавнији: учишељска сталност.

У