Учитељ

ши | 09

život. On zastupa mišljenje da je visokoškolsko obrazovanje učiteljstva potrebno i moguće i pomaže čehoslovačkom učiteljstvu da se ne uguši njegov apel za višom naobrazbom.

Reforma učiteljskog obrazovanja u tome smislu bila je već pripravljana za ministra Šuste, kad je K4dneru bio poveren položaj u ministarstvu prosvete da organizuje i spremi izvesne reforme u čehoslovačkom školstvu. Ali u toj prilici — kako veli sam prof. K&dner — mogla su se čuti i morala pobijati pored ostalih i ova dva prigovora: ....»prvo, da kod nas uopšte nema dovoljno spremnih ljudi koji bi mogli da preuzmu težak i odgovoran položaj profesora na tim novim školama, i drugo, da kod nas uopšte mema iskustva s akademskim obrazovanjem učitelja, pa bi trenutno otvaranje pedagoških fakulteta ili akademija, gnačilo samo nepromišljen korak u tamu.«

O prvome prigovoru ispravno je prof. KAdner tvrdio da u sebi sadrži očigledan »circulus vitiosus«. On veli: »Nema dovoljno sposobnih ljudi, jer se niko neće samo onako odlučiti da preduzme teško i dugotrajno spremanje za, habilitaciju za te škole, kad one uopšte ne postoje, a do tih škola neće nikad doći, jer za njih nema nastavnika«. Zato je on tražio da se u budžetu ministamstva, osiguraju stipendije za studij kandidatima habilitacije, čim se bar u principu reši kako će izgledati te nove škole. Ali sve uzalud: »...promeni se vlada i svi reformmni planovi padoše odjedared u vodu«. KAdner dade ostavku na svoj položaj u ministanstvu prosvete, jer mu je i onako bilo ozbiljno ugroženo zdravlje, i stvar je čvrsto zaspala. I od učiteljskog udruženja (»ČCeskoslovemsk4A4, obec učitelska«) tražio je Kadner da ono dade bar jedan deo novca, potrebnog: za te stipendije, ali udruženje je s pravom odgovaralo da ono nema novaca za tu svrhu i da је 10 dužnost države.

Ali je Kadner postigao u zajednici s čehoslovačkim učiteljstvom nešto drugo tj. da je »Obec učitelska« na jesen 1921 god. otvorila u Pragu naročitu dvogodišnju školu (»Škola vysokych wtudii pedagogickych«) i to iz svojih sopstvenih sredstava i bez izgleda na, bilo kakovo priznanje i pomoć od strane države. Evo, što veli o tome sam Kadner u »Spomenici« škole, koja je izišla 19927 god. u njegovoj redakciji: »Bilo je to, bez wumnje, vrlo smelo i riskanino preduzeće, ali to je bio i ostaje po mišljenju sviju najveći kulturni podvig što ga je izvela Obec učitelsk&. Taj podvig obezbedio joj je zauvek časno mesto u istoriji češkog školstva. Ono što se onda za, pokušaj nije odvažila da provede ni država, iako baš u ono vreme mije štedela novac za partijske potrebe drugih klasa i marodnih slojeva, to je proveo stalež, koji kod nas nikada nije izišao iz olovira, bojazni za materijalni opstanak, to je izvelo učiteljstvo koje ni u najgorim časovima, nije izgubilo smisao za idealna dobra naroda.« Školu je svečano otvorio prof. K&dner i postao njen prvi šef (»pfednosta«). Radilo se intenzivno i uspesi nisu izostali. Sam K&dner veli za profesore škole, koji su se rekrutovali isključivo iz redova univerzitetskih profesora i docemata — »Svi oni saglasno govore 0 neobičnom interesovanju slušalaca koje tako čudno kontrastuje s prazninom fakultetskih dvorana.« Kad je škola stala već čvrsto na sopstvene noge, ostao je položaj prof. KA&dnera više nominalan i reprezentativan, ali prvu i najjaču podršku školi pružio je baš on.

A kad je u Pragu otvorena Drž. pedagoška akademija, što pretstavlja prvi korak čehoslovačkih prosvetnih vlasti ka oficijelnoj reformi obrazovanja učiteljskog podmlatka u Čehoslovačkoj, postavljen je na njeno čelo opet Dr K&dner. Bolji se izbor i nije mogao učiniti, jer je on ostao uvek budan čuvar akademskog karaktera rada u Akademiji, čije je lepe uspehe rada s veseljem pratio.

Velikome naučniku, neumormnome prosvetnom radmiku i iskrenom prijatelju učiteljskog: reda, poč. Dru K&dneru neka i kod nas bude sačuvana:

Viječnaja pamjat!