Учитељ

пешемељанастакннииг леска риснивиенин- мецилис сели с тегет зеље пебититвли и оошрииннли пеаиа ившланти таи a a aaa ниин пити ла: Њен ЛИГИ

Да завршим са једним Карличићевим афоризмом: „Кад хоћете некот да критикујете, илишпак поводом некога нешто да решавате, павите да та третирате као човека који на вас бар у нечему личи. Ви знате и осећате своје потребе, те се зато потрудите да схватите п туђе. Ми поштујемо у њему ч0века и очекујемо да ће се човек још боље развити у њему на корист заједнице.

M. P. M.

6) Дидактика и методика

Milan Tiljak, Velika Gorica: Prilozi — naučno-kritički osvrt na savremenu metodu početnog čitanja i pisanja sa 10 slika, Zagreb 1936, 8% str. 62, cena, 15 din. Piščevo 1адапје. — У одељку „О развоју гласовног говора“ нанлазимо на различите хипотезе филолоштког карактера. Све су оне сведене у овој књизи на, две, наиндоевропеску moja доказује „да је најприје постојао један језик, а што се људство више множило, множили Cy се све више и језици“ (8) и на јафетску која „доказује да је у прастаро доба постојало више језика него данав и да се човечанство приближава од многојезичности к једном језику (8). Те две хипотезе односе се на праисторију, на оно далеко мрачно доба за науку у које се не моту научници лако уживети, јер не могу да оперишу са чињеницама, већ од савременог стања развића језика граде хипотезе за прошлост. Једно је несумњиво, да је филологија у ширем смислу те речи, у минулом ни нашем столећу, историској науци дала сјајне резултате; али, ти резултати су засновани на тумачењу реалних чињеница, старих писаних споменика, у које је филолошка критика дубоко шродрла и открила прави њихов смисао, да се сада може са извесношћу рећи: филологија је математика историје. Но тде постоје чињенице ту је могуће и дешифрирање, а где ове отсуствују — ту су могућа натађања и хипотезе, које долазе у област неке „метаисторије.“ лична је у многоме ствар и са Милер - Хекеловим биотенетичким законом, који се преноси не само у историју већ н у педагогику, па се тако на хипотезама које се не могу проверити чињеницама заснивају педагошке и дидактичке теорије, које могу имати само значење аналогије, а не потпуно тачних теорија или аксиома.

Колета Тиљак прихвата јафетску хтпотезу и верује да ће једнога дана човечанство доћи у есхатолошко стање н имати један језик. Који, то је споредна ствар. У даљем излатању он се ослања на „мнотоструког учењака, ХМ. Маш-а“ (чије дело не наводи у литератури, већ га цитира, сигурно, из друте руке) и излаже његове погледе о јафетској хипотези, да се од многих језика који су у почетку постојали (11), преко стапања, деобе, цепања, прождирање иде ка стварању једног језика. У исто време излаже и Магтоуџ шему о развоју језика, која дели језике на: синтетичке, флексибилне и атлутинске, Одмах затим краћи коментар већ познате европске теорије прогреса примењене на језике: 1) највиши део дрвета развоја језика је „јединствени свечовјечански говор“; 2) „Нешто ниже, садашње круне, индо-европска фамилија језика; 3) Ниже HM ниже од овота преживели јефетски језици, семитека група, уралскоалтајска итд. Јасна је ствар за читаоца да је и у овој хипотези играо видну улоту етоцентривам европљанина, који увек и свуда себе ставља на прво место („садашња круна“), а све остале сврстава наниже (18—15).

Разуме се, да колега Тиљак хоће опет на један врло хипотетичан начин да доведе у везу развој гласовног говора код човечанства, према горњој шеми, „са развојем дјетета, као рекапитулацијом развоја човјечанства“ (15). Ја нећу да спорим колеги Тиљку да ова хипотеза има и данас много присталица од великог гласа, али морам да натласим да се сада ив многих разлога сумња у пуну исправност ове рекапитулације и да је „биолотивирање“ историје и педагогике у овом правцу непотребна ствар, или бар није тако потребна, јер су односи између јединке и врсте мното компликованији нето што се мислило и не могу да се потпуно поклопе са односима које је откиро Милер а развио Хекел, нарочито не у онако догматском облику како је то Хекел охоло изнео у свом популарном делу „Светске законетке“, које једино Тиљак и наводи. Има ту мното тамнога и ми немамо потребе да примајући хипотезу о рекапитулацији, савременим психолошким истраживањима утврђујемо њену исправност, Ми, нажалост, своје дете још тако мало познајемо да може бити само неких аналогија али не и тачне теорије. Зато бих ја овакве хипотезе изостављао у књитама ове врсте, које су првенствено намењене мало упућеним читаоцима.