Учитељ

8 ___________||._______________-

приликама може и мењати. Ове установе постоје у разним земљама а највише их има у Америци, Швајцарској, Аустрији, Нег мачкој и Енглеској. Какве су користи од њих» Оне на првом месту помажу остварење идеје школске заједнице, духа кооперације и развијање социјалног осећаја, што је корисно не само по школску него и по будућу државну, односно друштвену заједницу.

Данашњи школски систем убија готово сваку иницијативу код деце. Дете је више пасивно а наставник све и сва. Међутим, нова, радна школа је динамична. Она тежи да пробуди све дечје снаге које се данас налазе у готово латентном стању. Дакле, ђачке самоуправе помажу развијање дечје иницијашиве.

Данас ученици не смеју да критикују, нити да о чему имају своје мишљење, јер за њих, углавном, имају да мисле: наставник, школски програм и целокупни школски систем. Међутим, у ђачким самоуправама разумна критика и самокритика долазе до пуног изражаја, а то оштри ум, челичи карактер и развија способност за самостално сналажење у доцнијем животу.

Има ђака који пате од инфериорности, од потцењивања својих сопствених снага, док, с друге стране, има и таквих који прецењују своје способности и који због тога постају охоли и сујетни. Ђачке самоуправе, пак, на један прости једноставан начин, уразумљују и једне и друге и упућују их на прави пут. Укратко, оне — на судрош данашњој школској дисциплини која стоји у апсолушној супрошносши са духом модерног, демокрашског живота, — још у школи навикавају ученике на добровољну сарадњу, на поштовање закона које су сами прописали и на самодисциплину која прешставља важан елеменаш грађанског васпитања. Друго, исто тако важно средство за постигнуће циљева грађанског васпитања јесу такозване радне заједнице. — Као што смо раније напоменули, насупрот данашњој школи која се углавном стара о образовању ума, грађанско васпитање је, уствари, стварање добрих моралних особина, тј. васпитање самосталних карактера. Ако је негде у школском наставном плану данашњих школа овај задатак предвиђен, он се не изводи правилно, јер ученици у самом школском животу не стичу навике које су врло важне и корисне по њихов школски и будући живот, него се готово увек тзв, грађанска знања, као и сва друга знања, уче напамет. Отуда није никакво чудо ако данас имамо доста ученика, који су у школи „научили“ пуно ствари о лепом понашању и владању, 0 поштовању старијих, па чак и о правима и дужностима грађана у држави, а који, нажалост, чим дођу у прилику да та своја „знања“ и примене, то не умеју да учине. За недостатак данашњих школа у овом правцу Џон Дуји наводи следећи класичан пример: „Причали су ми“ — вели он — „да је у једној вароши била основана школа за пливање у којој су се ученици учили како да пливају а нису били одведени до воде, где би им се практично показило како се плива. Ученици су били научили све покрете за пливање, али кад је један ученик из те школе био упитан, шта ће урадити кад скочи у воду, он је лаконски одго-