Учитељ

9

KK eure инв

ворио: Ја ћу потонути. Могуће — вели Дуји — да ова прича није истинита, али, чак и да је то тако, она је ипак врло лепо састављена и она нам на један типичан начин претставља неприродан однос данашње школе према животу.“ И, заиста, навике, које не би произлазиле из услова и потреба самог школског живота, као и оне које не би одговарале социјалним потребама садашњице, потпуно би личиле на оне навике које су код ученика из оне школе пливања створене ван воде.

Да сад видимо, како Кершенштајнер замишља радне заједнице и шта се са њима може постићи. Ево једног примера. Он је један разред од 48 ученика поделио на 8, односно на 12 мањих група. Свака од ових група чини за себе једну малу радну заједницу, која има да самостално решава известан задатак уз пуно учешће и под непосредном контролом свих чланова те групе. На тај начин мање обдарена деца се потпомажу, лично частољубље се претвара у частољубље целе групе а, такође, одговорност није више лична него општа. Тада се учитељу пружа прилика да обрати пажњу на дечје индивидуалности и да потпомаже њихово развијање. Укратко, на овај начин васпитање се поставља на једну ширу основицу која омогућава пуно развијање свих дечјих снага и темељно образовање карактера.

Да сад на крају видимо, како и на који начин треба изводити грађанско васпитање и грађанске поуке.

Грађанско васпитање треба да буде први и најглавнији задатак општег васпитања у свима врстама школа и свима васпитним и просветним установама.

Грађанске поуке треба изводити систематски у свима школама и код свих предмета. Само оне у основној школи не претстављају засебан предмет, већ се ту изводе у облику тзв. пригодне наставе, која почиње чим се код деце развије способност аперцепције и створи могућност за њихово активно учешће у настави.

Полазна тачка за грађанско васпитање и грађанске поуке у основној школи треба да буду сопствени доживљаји деце у породици, школи и држави. На таквим примерима треба изводити очигледне грађанске поуке, јер би се оне, у противном, могле свести на учење голих речи. Породична свест треба да је основ народне а ова опет грађанске свести. Зато се треба старати да деца заволе породицу, да се њоме одушевљавају и за њу раде, јер ће само у том случају доцније моћи несебично и са вољом за народ и државу радити. Највише прилика за грађанске и националне поуке имају учитељи на часовима народног језика, историје и земљописа. Зато уџбеници ових предмета треба да буду тако удешени да наставници у извесним приликама могу такорећи спонтано и неприметно час народног језика и историје да претворе у час грађанских поука.

Градиво за грађанске поуке треба да бирају сами учитељи и да га, према приликама, вешто и згодно уплићу у наставу свих предмета. А пошто поједине наставне области не садрже све градиво које је потребно за извођење грађанског васпитања и гра-