Учитељ

же 103

с Либертовом диалектичком методом употпунићемо, ако загледамо јошиу 4. Диалектичке поларности а. Диалекшинка мешода и гледиште на свеш

Метода је први принцип сваког учења. Од методе филозофског посматрања зависи и какво ће се гледиште на свет заузети и како ће се заузето гледиште бранити и утврдити. Но, и обрнуто, заузето гледиште умногоме одређује методу учења, те према томе колико и каквих има гледишта толико и таквих има метода посматрања и учења. У посматрању света углавноме су двојака гледишта и двојаке методе. Једно је чисте умности и слепе воље. Ово је засновано у самој унутрашњости субјективног, метафизички настројеног спекулативног духа. Друго је гледиште реалног посматрања и разумевања како саме материалне стварности, природе, тако духовне, моралне стварности културног живота и стварања. По првом гледишту се полази од унутрашњости субјективног духа, по другом од спољашносши света и живота.

У првом се правцу опредељујемо чистом умношћу и вољом. Тим правцем идући, индивидуални ум се прво удубљује у своју унутрашњост, воља се загрева својом чистом динамиком, те се тако лако запада у све могуће једностраности иреалног идеализма метафизике и спекулативне филозофије, с тим или у настрано оптимистичко или у исто тако претерано песимистичко расположење према животу, културним творевинама и социалним установама. Један од осталих типичних претставника овога правца је теолошко учење, а даљи заступници субјективног диалектичкога гледања на свет су нам познати из историје спекулативне фило-

зофске мисли.

Али, и у другом, реалистичком правцу гледања на свет, диалектичко мишљење лако запада у једностраности своје стране, када за своју операциону базу узме једну област сазнања, било као полазну или као пролазну, те одатле сву даљу своју акцију преноси у смислу и духу диалектике те ограничене области живота и сазнања. Јер свака посебна област, чијем духу подлегне једна општа метода и једно опште гледиште, овима даје своју особену боју, на њих удара свој особени печат. Такву једну особену, отворено црвену боју диалектичкој методи и гледишту на свет даје крајњи емпиризам економско - политичког и историског диалектиког материализма. А даље се боје исте врсте преливају у разне ниансе до затворено црвене.

Свуда се ту појављује тежња, да се једна ограничена важност учини неограниченом, како у методи тако у гледишту. Међутим, у томе се метода и гледиште разилазе, тако да се метода у томе преношењу може показати оправдана и тачна, али се ово не може показати и као оправдано и тачно гледиште. Јер методи је битно кретање, које се показује у прелажењу с једне области на другу, а циљ јој је свеобухваш, целина схватања, циљ јој је да утврди једно свеобухватно гледиште. Зато је истинитој