Учитељ

14 __________________-----

диалектичкој методи својствено и главно, да на једном запази и утврди оно што је опшше, као на једном примерку да покаже оно што је карактеристично појму или што показује један однос промена, што стоји у основи једнога закона и правила, или једне норме, па да то потом проширује и пошврђује У његовој општој важности. Напротив, гледишту је својствено, да на целини утврди оно што је опште, па да одатле методу упути на даље посматрање и процењивање појединог. По гледишту се сужава поглед, примењује један закон, показује важност једног принципа, правила, једне свеобухватне идеје. Док се ваљаност једне методе доказује на једном случају, ваљано гледиште се утврђује врло многим и врло разноврсним чињеницама искуства, растуреним по свима областима живота и сазнања. А зато је, код утврђивања гледишта, потребна правилна ориентација, те не изгубити се у гомилама и шаренилу чињеница целокупне стварности, нити се заглибити на једној њеној области.

Запасти у емпиризам материалистичкоги у чисту умност идеалистичко-рационалистичког правца равне су двојаке погрешке противу правилнога гледишта на свет. А погрешно гледиште и саму методу заводи на погрешан пут рада. Такав се случај показује, када се једном иреалном гледишшу тражи реални ослонац у историском животу. У том случају метода, заведена погрешним гледиштем, показује се не само скучена него и погрешна. Таква је Либертова диалектичка метода, која своју природу и важност тражи да покаже и докаже у емпирији само савременог живота, док се историски живот притом узима недовољно у обзир или сасвим губи из вида. На тако ограниченом испитивању емпирије живота Либерт мисли да може утврдити опшшу важност „трансценденције етичке норме и норму етичке трансценденције“. Међутим „мерило за одређивање вредности историских ствари“, за одређивање њихових моралних и материалних вредности, може се утврдити не само из чињеница садашњости и не само из противности историских, већ из противности целокупне животне стварности, како у садашњости тако у прошлости. Целокупно, а не делимично животно постојање и постајање, као и целокупност промена животних односа, стања и облика може створити пуну и чврсту основу за постављање једнога гледишта на свет, па и самог једног мерила за оцену важности принципа и закона живота. Такву основу не могу чинити само чињенице са једне ограничене животне области, те нити само чињенице које падају искључиво на идеалистичку, нити само оне које искључиво падају

на страну историског, политичког, социалног и економског Материализма. Такву једнострану основу показује гледиште и полазна тачка диалектике Др. Артура Либерта. Јер он потврду таквог свога гледишта и такве своје диалектичке методе налази у наглашеном истицању оног правца учења које заступа диалектички емпиризам и материализам Фојербаха, Маркса, Енгелса, Троелча и др. Тим начином Либертов „Дух и свет диалектике“ из једностраности метафизичког идеализма у иосшлвљању гледишта на свет запада