Учитељ

111

ннинененнивелтененненеивеенсиесениенеини саиту пси -авеие пе атаинниитивавинитие пе: 75 ата спин лампи и даошештеш

каузалност, као законитост промена телесних и духовних облика. Тим двојаким начином, по двојакој умности је из принципа идендитета произишао принцип противречности, па су потом противности нашле своје надмашење по принципу укљученог трећег. А у томе се јасно оцртава важност трочлане Хегелове диалектичке методе по њеним принципима тезе, антитезе и синтезе.

Тим радом диалектике посебнога и општег ума сва је историја развића испуњена тезама, антитезама и синтезама у променама животних принципа и идеја. Међутим, метафизички настројеном индивидуалном уму Либертову принципи и идеје се показују као неки „трансцендентни, историском градиву страни принципи, као принципи апсолутних вредности, који своју важност имају у уму“ појединца и „у своме тоталитету претстављају Апсолутно“. У томе схватању већ на први поглед опажа се произвољност и замагљеност нечим трансцендентним и апсолутним, док сама реалност. у развоју принципа и идеја, како код горе наведеног примера тако код сваке друге идејне противности у њеним променама, у схватању индивидуалног ума показује само ишманеншне и релативне принципске и идејне вредности. Притом општа умност у њеном шошалишешу показује апсолушну вредност само закона, и то поглавито основног и највишег, свеобухвативног животног закона контраста и хармоније, који је и закон диалектичке методе и највиша животна норма. А овом је утврђена општа и апсолутна важност средње мере супротних вредности, важност надмашног уједињујућег трећег. Према томе, диалектика света није трансцендентна, метафизичка, она није пресветна и вансветна, већ свету имакеншна.

Као што је по метафизичком корену Либертове диалектике и само схватање историје метафизичко, те по њему ми не можемо разумети, па ни познати историске и друге предмете другим начином осим помоћу трансцендентних принципа, и као да по њима можемо схватити историски емпириски материал и оно што је историји битно, — тако је, према горе утврђеном, нетачно Либертово схватање, да се сазнање историски битнога, које је садржано у опшшносши појмова, стиче на путу објашњења индивидуалног у његовој особености. Јер из таквог објашњења општег индивидуалним испада разумевање индивидуе у духу општег живота. Стога се на путу Либертовог разумевања историје можемо срести само са безуспешним покушајима, које ствара метафизичка апсолутност и трансценденталност, чинећи тако свако разумевање ирационалним.,) А друкчије се не може обележити него ирационалним једно мишљење које оперише „апсолутно важним принципима“ и које иде за тим, да до нечега апсолутно важног у историји дође преко посве релативног индивидуалног. Међутим, рационално учење могу показати само историска наука и филозофија историје, које из својих операција искључују „апсолутно важне принципе,“ идући само за тим, да утврде апсолушно важну законитост

1) Види: Ог. Калса МПапоу, Гле Сезећ ћдипр, даз Уегзјећеп ипа Фе апзсћацИсће Ађзтакноп |т гезсме ћеп Егкеппеп. Гпацеига! - Г!ззеланНоп. Ветп 1933. стр. 68—69.