Учитељ

И

гр

јер износе нереални и немогући свет, исто је што и одрицати фантазију“.

Овим је г. Поповић јасно рекао да бајка са иреалном садржином једина може да развија фантазију. У томе такође нисмо сагласни. Ја сам у своме чланку пледирао за бајку која даје измишљено али не и немогуће и да стога може бити говора не о изгнању бајки уопште из дечјег живота, већ само о одговарајућим педагошко-идеолошким захтевима у погледу садржаја дечјих бајки. А захтев 0 педагошко-идеолошки вредном садржају односи се и на сваку врсту литературе. То је основна мисао целог чланка. Уколико се у њему налазе констатације против бајки, оне се односе само на одређену врсту бајки, чији сам карактер и идеологију расматрао. Г. Поповић није начисто са том основном садржином чланка. У њега се налазе тако рећи један поред другог два сасвим супротна закључка о моме становишту према бајкама. „Обојица су и г. Б. Сучевић и Р. Теодосић, стали на страну г. Ловрака, а против гледишта да бајке имају васпитну вредност“ (стр. 549 почетак чланка)... а одмах после две стране од речи до речи вели... „И Р. Теодосић увиђа природну улогу фантазије и признаје велику васпитну вредност бајке „(стр. 545“). кар Како ова два противречна суда Г. Поповић доводи у везу то је његова лична ствар. Фантастична бића и фантастични преображаји њихови нису нужност, нити битна карактеристика бајки. Погрешно је мишљење да је у бајки за дете најглавнија фантастичност, и да је на том основу потребно хранити дете фантастичким бајкама, које дају сасвим нетачну претставу о стварности. Према томе ја и сада стојим на становишту потребе бајке, али верујем да се бајка мора модернизовати и прилагодити н0вој психичкој основи детета, новим стремљењима која се силом и неззбежношћу историјског збивања намећу данашњем човеку. ту се у ствари разилазимо на најосетљивијем питању, јер између г. Поповића и мене од овог момента настаје један социјално политички спор ширих размера који ставља у питање и ову чињеницу.

зашто ја мислим да се бајка са фантастично-иреалном садржином мора елиминисати из васпитања» Г. Поповић у том погледу подвлачи моје констатације 0 дубоким променама у друштву и говори о томе без мало са потсмехом. Да ли су моје констатације о тим променама тачне или их Г. Поповић уопште не признаје или у најмању РУКУ не признаје њихов утицај на васпитањер То је темељ на коме се наше расправљање о бајкама У васпитању тесно закопчава за социјално политички проблем.

Ја сам имао смелости да У погледу закључака о бајкама не останем само на терену књаге и ауторитета, већ да пођем од стварности и да кроз динамику социјалних супротности и антагонизам друштвених снага схватим смисао историјског збивања и на основу тога повучем конзеквенције и у погледу идеологије и садржаја дечје књижевности. За мене, бајка је у прошлости имала своју епоху коју је развитак прекорачио. Она је само у томе периоду била израз потребе човекове природе, што не доказује да је диспозиција за њу стално остала иста и у квалитету и у