Учитељ

118

ан

Ја бих одмах могао рећи да својим излагањем у последњем чланку г. Поповић даје утисак да не признаје ову основну чињеницу и да је сукоб између наших гледишта баш на томе моменту настао.

Ну пре него би прешао на саму ствар, треба да рашчистим једну важну околност; питање које ми третирамо не спада у 06ласт знања где је потребно позивати се на ауторитете. И г. Поповић не даје таквим ставом нимало убедљивости стварима које жели да докаже. Јер, најзад јасно је да се основно питање: да ли бајка утиче више позитивно или више негативно на духовни развитак детета ауторитативно реши, треба да нам је линија духовног развитка код деце тако откривена и доступна да би се на основу ње могло нешто евидентније доказати. Поред свих метода којима данашња наука располаже, моје је уверење да та могућност не постоји.

Дедукцијом би се из излагања г. Поповића могло извести:

1) — Ни ја ни он не споримо утицај бајке у васпитању. Наша се гледишта деле само у питању садржине и карактера бајки.

9) — Ја сам у начелу потпуно одбацио потребу бајке са иреалном садржином или конкретније да кажем, бајке која износи свет неконтролисане фантазије и садржи извитоперивање стварности у гротескне натприродне облике, мистификације и лажи са одређеном класном функцијом у одређеним друштвеним односима. Г. Поповић, напротив, сматра да су баш те бајке нужне.

По његовом схватању „бајка је потреба људске природе, кроз њу човек остварује многу своју потребу и многу своју жељу. По својој битности бајка није везана за неку епоху из прошлости већ за човечју природу“. Б

Да се одмах разумемо и разграничимо. Ја се не слажем са гледиштем да је бајка „потреба“ људске природе и још мање кад се говори о савременој стварности, да је бајка везана за ч0вечју природу. Ако те мисли анализирамо ближе, одвешће нас закључцима, који су у директној вези супротности са законом развитка.

На каквој основи, биолошкој и психолошкој, постоји та нераздвојна веза између човека као таквог и бајке» Г. Поповић је то само констатовао али је то требало и доказати. Колико има смисла позивати се на биогенетички закон понављања, када се ради о духовном развитку детета и његовој склоности ка фатанстичномр Колико има смисла тврдити да деца имају диспозиција за бајку која лежи баш у тој биогенетичкој чињеници рекапитулације2 Многи напредни педагози открили су класну, реакционарну страну покушаја западноевропских научника да школске планове заснују на биогенетичком принципу. Држим да би било врло много рећи да је. и за децу бајка једна природна потреба а тек са каквим би се основом то могло рећи за човека

На терену васпитања г. Поповић мисли да је бајка нужан услов за развијање фантазије. Он о томе вели: „Одрећи значај бајки,

Учитељ 8