Учитељ

М9

о аннаннинининилтинтнниенвинашалигплилаиваењ лвиањ гине енесиииешрнинине нит зиитнеитопаситне ииивили пе пеиивиниеиихиа

„Супротност је корен свих покрета и свега живота“ (Хегел). Таква је, у данашњем друштву, супротност између рада и капитала. Ако извесну суму средстава за рад и снага које су нам на расположењу организујемо, значи да смо у њихов склоп унели извесне квалитативне промене. Организација није прост збир снага: организациона сума је већа од аритметичког збира елемената који сачињавају организацију (основно начело научне организације рада). Овде имамо јасно прелаз квантитета у квалитет.

Дијалектика је свуда око нас.

Дијалектички материјализам је у исто време и гледиште на свет и метод истраживања. Он се дакле односи и примењује на природне и дрштвене науке. Као год што је дрвени плуг мање савршен од гвозденог, а опет мање савршен од моторног плуга, исто су тако остали методи који се у науци примењују мање савршени од метода дијалектичког "материјализма. Зналац ће, наравно, друкчије употребити ово оруђе, а друкчије незналица. Мајстор боље употребљава алат него шегрт. Метод је код марксиста срастао са науком. Метод је душа науке.

Савремени напредни метод који се примењује у природним наукама истоветан је са методом дијалектичког материјализма Свима су, бесумње, познати сјајни резултати које су дале природне науке. Какви би тек били, кад би се овај метод у њима свесно примењивао. Данас је за многе научнике марксизам само политика.

Систематска примена дијалектичког метода на општу науку о друштву зове се историјски материјализам. Маркс и Енгелс су довољно разрадили своје схватање. Али је сасвим јасно да је и ту било неразумевања, извртања и разноликог „тумачења“. Било је досада много „тумача“ историјског материјализма.

Историјски материјализам је конзеквентна примена дијалектичког материјализма у области друштвених појава. Он је уклонио две основне грешке старих историјских теорија које још и сада животаре.

1) Ове теорије су анализирале у најбољем случају“) само идеалне мотиве историјске активности, али корене тим идеалним мотивима нису виделе у материјалној продукцији и нису, према томе, признавале објективне законе историјског развитка.

9) Оне су искључивале сваку делатност маса. Већина њих посматрала је друштво тоталистички: борба класа за њих није постојала. Владајући слој је би предмет посматрања.

Марксизам је ова два недостатка уклонио, и показао како се, на научан начин, може проучити процес постанка, развитка и пропадања разних економских и социјалних формација, објективни корени овога процеса, закони који њиме владају.

(Осим тога, марксизам проучава са научном прецизношћу друштвене услове живота маса и промене ових услова. Централне личности нису више владари и велики чиновници.

') Сетимо се само да ове теорије још нчсу начисто ни с тим шта је важно, а шта не у историји.