Учитељ

__вини

занемарује све друге факторе развитка почива на простом неразумевању улоге признате узајамном деловању између „основе“ и „надградње“. Јер марксизам никако не пориче да између економске структуре као базе и идеолошке суперструктуре постоји узајамно дејство, али притом подвлачи примат економске базе. Идејни фактори несумњиво утичу на економски развитак, али је исто тако несумњиво, да пре него штшо могу ушицаши на њега, они се морају развиши из њега.

„Према материјалистичком схватању историје, продукција и репродукција материјалног живота, само су у крајњој линији детерминирајући моменти историје..... Кад се ова поставка изврће на слећи начин: економски момент је једини одлучујући момент, онда се она претвара у шупљу апстрактну, апсурдну фразу...“ (Писмо Енгелсово из 1890 год.) Затим: „Политички, правни, философски, религиозни, литерарни, уметнички и други развој почива на економском. Али сви они реагирају један на другог и на економску базу. Није тачно да је економски положај једини активни узрок и да је све остало пасивна последица. Него постоји узајамно деловање на подлози економске нужности која се у крајњој линији увек пробија...“ (Енгелсово писмо из 1894 год.)

Као што се из оригиналних текстова види, материјалистичко схватање учи: тиме што су мисли и осећања условљени економским околностима, то још не значи да и они не делују на те околности. Кад би марксисти приписивали важност само материјано економском процесу, онда би били за пасивно ишчекивање док овај процес сам по себи механички не доведе до другог друштвеног поретка. Социјал-демократски марксисти то и чине. Али сам Маркс је учио друго: не резигнирано ослањање на материјлни процес, већ одлучна иницијатива. Укратко: ни један марксист није порицао вредност духа и његовог утицаја на постојеће односе али су сви марксисти јасно схватили да у једној епохи и дух и материјални односи зависе од економске основе тј. производње и размене добара која чини подлогу не само једној епохи и једном столећу, већ читавом историјском периоду. На тим дубоким темељима развија се живот у целокупности и диференцира се до стварања елемената негације и њихов утицај на односе између човека и ствари не треба схватати тако уско детерминистички, већ онако као што је схватио славни француски мислилац Жан Жорес који је друшто које се развија на бази економских фактора сравнио са огромним храстом кога један силан ветар нагиње на једну страну, у једном правцу али сваки листић дрхти на њему сопственим дрхтајем.

Да би се, рецимо схватио један менует, није више довољно познавање економије друштва које посматрамо. Менует изражава психологију непродуктивних класа. Ту се морамо, дакле, обратити психологији т. зв. отменог друштва. Но, да би објаснио психологију друштва или једне класе, историјски материјализам истражује структуру друштва, која почива на економском развитку (и саме непродуктивне класе су продукт овог развитка).