Учитељ

122 ________________________--

Као човек који „савршено“ познаје материјалистичко схватање историје, са великом слободом и великим самопоуздањем који нас просто зачуђују, г. Поповић каже ове речи: „Још нисам навео све тешкоће на које наилази материјалистичко схатање историје“. И он наводи један мали низ питања која се сва односе на улогу идеје и личности које, како то г. Поповић сматра, марксизам негира. Сви „критичари“ марксизма сматрају ово за своју дужност. Међутим, посао им је више неко јалов јер све те ужасне „тешкоће“ постоје само у њиховим главама. „Ако су односи производње подлога свима осталим људским акцијама, каже даље г. Поповић, ако производни односи одређују идеолошке односе и најзад ако су догађаји у друштву и историји исто тако одређени нужним начином баш као и појаве у природи, онда се по ставља читав низ питања на која није тако лако одговорити. Зар су односи производње независни и натурени човеку па да диригују свима његовим радњама 2 Зар и ти односи производњи нису дело човека“

На слична неразумевања Енгелс је, у поменутом писму из 1894 год., одговорио следеће: „Не ради се.... о неком аутоматском деловању економског положаја, како би се то ту и тамо хтело комотно претставити, него људи сами стварају своју историју али у једном даном милије-у, који их условљава, на подлози затечених стварних односа, међу којима су економски ма колико могли на њих утицати остали политички и идеолошки односи, ипак у крајњој линији одлучујући и сачињавају ону црвену нит која се кроз све провлачи и која једино води разумевању“. — „Одређени друштвени односи су исто тако производ људи као и сукно, платно итд...“ (Маркс: Беда филозофије стр. 99). Маркс и Енгелс су ово више пута истицали. У осталом, свакоме је јасно да су односи производње дело људи, а да целу историју праве живи људи, који се и не морају руководити непосредно скономским мотивима.

Обично су сви дубокомислени „критичари“ срећни кад могу „једностраног“ Маркса и Енгелса да нападну својим открићем да историју праве људи а не аутоматско деловање економског положаја.

Задаћа материјализма на подручју историје — како је Маркс схватио — састојала се баш у томе да објасни како могу мењати прилике они људи, који су сами производ тих прилика. Ако историју праве људи, онда је праве, сасвим разумљиво, и велики људи.

Марксизам нема намеру нипошто да пориче значај идивидуалног елемента у механизму историјског процеса. Само, једна историјска личност мора бити посматрана, са свим њеним својствима, не као прост збир психолошких црта, него као жива стварност, која је поникла из потпуно одређених друштвених услова и која реагира на ове последње. Као год што ружа не престаје да мирише кад је неки природњак одредио које састојке узима из земље и атмосфере, исто тако откривање друштвених корена једне индивидуалности не одузима овој последњој ни њен мирис ни њен смрад.