Учитељ

123

неславно

Г. Поповић сматра да су, према материјалистичком схватању историје „догађаји у друштву и историји исто тако одређени нужним начином баш као и појавеу природи“. Ово морамо да доведемо у везу са следећим питањима г. Поповића: „Имају ли духовне идеје самосталну вредност и моћ» — Ако немају, чему онда пропагирање извесне идеологије» Ако су историјска збивања одређена, како да се избегне фатализам >“

Штамлер, један од чувених „великих“ критичара марксизма, стављао је сличну примедбу. Он каже да би било бесмислено хтети помагати развој једне друштвене појаве, која се и онако (по мишљењу марксиста) мора нужно догодити. Једна друштвена појава је или нужна, као на пр. помрачење месеца или сунца, а онда није потребно пропагирање никакве идеологије. Или се пропагира извесна идеологија, а то значи да се одређена друштвена појава не може означити као нужна.

Помрачење месеца или сунца, међутим, не зависи уопште од воље људи. Ова се појава не може супроставити свесним радњама људи ни на који начин. У друштвеним односима ствар стоји друкчије. Људи сами праве своју историју, она се не одвија ван њих и мимо њих; према томе, они могу и морају друштво да измене Људска настојања су фактор историјског развитка. Један пример: данас се води борба између демократије и фашизма. Постоји дилема: или спас у демократији или пропаст у фашизму.

Доктрина по којој су све појаве условљене, имају своје узроке чије су оне неизбежна последица, не може се и не сме мешати са фатализмом. Фатализам види свуда у крајњој линији судбину, којој је све слепо потчињено. Људска воља према фатализму, не значи ништа, он негира људску вољу као чиниоца еволуције. Марксизам, међутим, не негира вољу, он жели да је објасни друштвеним условима.

Овде долазимо на питање да ли је воља слободна или не. „Ако воља није слободна како онда објаснити моралну одговорност људи“ — пита г. Поповић. Марксизам, међутим, сматра да је воља, као и све у свету зависна од извесних услова, околности, да има своје узроке (друштвена средина у којој човек живи а затим и сама његова физичка конституција). Воља човекова објективно зависи од амбијента, али се скоро увек меша субјективно осећање независности са објективном независношћу. Човек има слободу одлучивања, бирања, слободу савести, моралне одговорности, али све до извесних граница које не може прећи (те су границе пре свега одређене економским и социјалним, класним односима друштва и ступњем његовог развитка). Воља је, дакле, релативна. Наравно да је каткад тешко објаснити узроке који везују вољу (што даје повода да се сматра потпуно слободном, ни од чега зависном). Али ако их људи до сада нису успели да 06јасне, то не значи да је то објашњење за увек немогуће.

Да је та „морална одговорност“ врло ћудљиве природе, можемо видети на неколико примера. Већ поменути, чувени социјалиста Жорес, који је био израз пацифистичких тежњи широких маса француског народа пред Светски рат пао је као жртва уби-