Учитељ

анални веинр севзљ лета па на лана авина но пансиона ава ле авина пр љеБе

Искрена љубав као узрок удруживања испољава се у исказима два ученика. Ма да ретка, другарства из љубави су најјача и најтрајнија. Њих не одржава користољубље, материјална веза, већ чиста братска љубав. Зато се она код истих дечака одржава и после школе, у доба сазревања младости и доцније. Први (12г.): „Највише волим Д. Ми се никад нисмо покарали. Ако ја или мој друг, кога ја највише волим имамо крушку или јабуку, ми је поделимо. Ми делимо свашта. Ја мојега најбољега друга волим као брата и сестру и све моје родитеље. Ми ћемо да другујемо навек“: Други (13 г.): „Најбоље волим М. ми смо се волели још кад смо били мали. Волећемо се и даље до смрти наше“.

Значајни су искази два ученика. Један нема јасно изабраног друга, према коме гаји јаче симпатије. Воли оне другове који њега воле. Напушта их и мрзи их кад гаи најмање вређају. „Највише волим ко мене ја и њега. А кад ме само малко увреди ја га мрзим“. Други: „Ја неволим ни једног друга. Највише волим мене и моје родитеље“, Има 12 година, при крају школовања је и није доживео другарску љубав. У усменом разговору каже да му нису потребни. Јер је, насупрот осталим дечацима, научио да буде сам, после свршене школске наставе У напису о теми: Какав сам ја: „ја сам миран. Ја волим мене и моје родитеље. Ја сам идем у школу и из школе кући. Ја се не задевам и не бијем са децом“. Рођен у усамљеној сиромашној сеоској кући, није имао прелика да се често састаје и игра са другом децом. Временом је навикао да буде сам. Када је пошао у школу, опазио је како су његови вршњаци живахни и окретни. Стекао је уверење да он изостаје од њих. Изгубио је самопоуздање и доживео осећање мање вредности, које га одваја од других, М док су остали постали дружељубиви, он је остао „несоцијалан“.

Када сеоски дечаци изађу из основне школе, настају иромене у њиховом другарству. Једни одлазе у варош на занат или продужују школовање, други се предају сељачком раду. У почетку врше лакше, а доцније теже послове. И даље се друже само они чије су куће у суседству или им је имање једно поред другог. Тежак је бол оних који се растају. Тек онда у пуној мери осећају пријатност школског живота; жале што и даље нису ђаци. Првих дана на послу оклевају. Од свих се издвајају. Као да им неко време усамљеност годи, јер им омогућује несметано размишљање о дружењу са вршњацима који су отишли на другу страну. Желе да се састану са својим старим друговима када ови дођу кући о распусту. Ако се ови тада, под утицајем самопрецењивања услед школавања у вароши, држе гордо, почињу да их мрзе и осећају према њима злурадост и пакост. Постепено, већина тражи нове другове, па и они који су се дружили једино из практичних интереса. Заједно чувају стоку и врше друге послове у пољу. У жељи да избегну досаду у самоћи, још увече се договарају шта ће сутра заједно да раде. Ако одлуче да буду заједно, растају се весело и мирно спавају. Имућни дечаци, скривено од родитељи, пуштају у своју ливаду и њиву и стоку сиромашних другова. Дечак, од 14 година, у усменом говору: „Мој најбољи друг у школи био је 3. Он је