Учитељ

262

са пина пина мине

боди и ограничењу његове воље. Та противност, према показаном, потиче из противности биће — вредност, а своје јединство и надмашење налази у јединству и надмашењу ове „праантиномије“. Отуда и све идејне супротности у општем животном духовном бићу, у објективном духу. У те противности спадају и оне које пливају по површини моралног живота, као скоруп по млеку: слобода и ауторитет, ограничење, или дух морала и религије. То двојство, та противречност у објективном као и субјективном, у општем као у посебном, индивидуалном духу, потичући из друштвеног и историског живота, из бића и његове вредности, своје јединство налази силом потребе самог живота, уз припомоћ свега вишег објективног у уметностима, моралу, религији, филозофији, друштвености, помоћу традиције, социјалних организација, особито државе. Све то доказује, да „свако историско јединство због свога у себи садржаног ауторитета носи карактер неопходне важности“. Али све то у исто време значи, да свако јединство због своје у себи садржане противречности носи карактер неопходне њене важности, те по томе, поред ауторитета, поред ограничења, постоји и слобода. По том основном захтеву и закону моралног бића, у овоме су једно према другом и највећи противници моралнота духа: нагон и ум. Зато је Шилер препоручивао њихово измирење, тражећи допуну достојанства ума и моћнога нагона, умности и чулности, насупрот Кантове непомирљивости међу њима, насупрот тиранији ума над ропски потчињеним му нагоном, кога треба, по Шилеру, његова противност да оплемењива и његову оштрину да ублажује. И Шилер дакле тражи укинуће „праантиномије“ биће — вредност, нагон — ум.

По томе захтеву и по горе показаном процесу преобраћања и надмашења те оснвне и суштаствене противности моралнога бића показује се неоснован и телеологији васпитања противан Либертов приговор Хегеловој диалектици, да је она „чисто субјективна телеологија, која заводи на умањење трагичне збиље у чињеници антиномија“, и као да „она (Хегелова диалектика) произлази из догматичког држања духа“. Јер Хегелова диалектика је мање телеологија, више методологија, пошто она указује у првом реду и поглавито на оно што бива, што се у свету догађа и мења, дакле на постајање (Хегдеп). А самим тим што бивање, догађање, мењање, постајање тече по једној природној методи, по методи опште узрочне законитости живота, те тако показује своју методологију, оно тиме изводи и на пут културнога циља и указује на телеологију моралности и религиозности, хуманости и хармоничности. Из тога разлога Либертова замерка Хегелу, ШТО су „њему антиномије живота само пролазна, релативна трења, спремна за решење и укинуће“, нити одговара природној методи постајања нити иде у прилог циљу развитка културнога духа. Јер пролазна, релативна трења, спремна за решење и укинуће, за стварање супротности и њихова надмашења, неопходна су постанку и развитку ствари и духа. Ту неопходност доказује већ само вечно трење између бића и вредности, између стварности и идеала, између живота и Бога, али доказује и вечан њихов

и па

=