Учитељ

аланина У

зима, у Србији много година пре него што је духовна мајка ове идеје, Немачка, могла уопште да помишља на њено конкретно увођење у живот. Исти случај са бесплатним школовањем за цео народ. Исто са идејом световне религијске наставе. Једна за другом ове тековине су у наше дане жртвоване под притиском потребе да се младој југословенској држави осигура јединство просветног законодавства без јачих потреса у покрајинама које је некадашња управа намерно задржавала на нижим ступњевима педагошког развића. Није потребно истицати огромну улогу коју је при увођењу ових идеја у живот одиграло изванредно озбиљно припремљено учитељство у некадашњој Србији.

Покрет ручнорадне школе у Србији израстао је непосредно из немачког педагошког развића и, задржавајући углавном она иста обележја које смо малочас приказали у немачком покрету, он се брзо прилагођава локалним приликама и специфичном народном карактеру. Идеју ручног рада као наставног предмета у духу Песталоцијевом у Србију доносе осамдесетих и деведесетих година прошлог века Јован Маодраговић и Сретен Аџић. Значај идеје уочен је, дакле, у Србији у исто доба кади у Немачкој. Под утицајем ових јаких педагошких индивидуалности Јован С. Јовановић 1898 отвара први течај ручног рада за учитеље при Теразијској основној школи у Београду. Течајем су обухваћени картонажа, столарство и плетарство. У истој години отворена је прва школска радионица при Мушкој учитељској школи у Јагодини. Први наставник ручног рада у овој школи био је Јовен Ђ. Јовановић. Радионицу је у ово доба добила и Учитељска школа у Алексинцу. Први наставник ручног рада у овој школи био је Благоје Илић. У ово време Јован Ђ. Јовановић уводи ручни рад и у Вежбаоницу учитељске школе у Јагодини. Деца су у радионици Учитељске школе радила три горе наведене врсте рада. Ово је први покушај ручнорадне наставе у основној школи у Србији. У ово доба и Јован Милијевић проучава фински „слејд“ у Скандинавији о државном трошку. Две године доцније, 1900, Министар просвете је издао наређење да се ручни рад уведе у све основне школе у Србији. У исто време он је, да би школе оспособио за ову реформу, наредио да се отворе обавезни течајеви ручног рада за учитеље при учитељским школама и у другим већим местима у земљи. Учитељи, који су до тада спонтано и с интересовањем пратили развој покрета ручног рада обавезност ове мере Министра просвете Андре Ђорђевића схватили су наједном као притисак тадашњег режима на њихову савест и као тешко унижење. Како је некако баш у то доба и једна презрива Министрова изјава о школи продрла у најширу јавност („касарна је дала више писмености него школа ) у души учитеља у Србији Министрово дело се тренутно неразлучно везало за личност самог Министра. Ручни рад је намах од наде србијанске школе сведен на занимање недостојно човека: „Нећемо да припашемо кецељу“, била је реченица, са којом су га учитељи дочекали. Незадовољство је било толико велико, да је наредба да се обустави рад на свима течајевима ручног рада за учитеље новог Министра про-

Учитељ 18